По Успенију Богородичином, Свети Тома у њеном гробу пронађе само појас, који је чувао као највећу реликвију до краја живота. Касније је тај појас у ковчегу пренесен у Цариград. Ковчег није отваран до владавине Лава Мудрог. Његова жена изненада душевно оболе и нису јој могли пронаћи лека. Једне ноћи она усни како јој Свети Тома саветује да се опаше богородичиним појасом и да ће одмах оздравити. Лав Мудри измоли од патријарха милост и ковчег би отворен, царица Зоа стави појас око себе и би исцељена, а прича о том догађају крену у свет.

У Срба, овај празник највише поштују жене. Посте да би лакше рађале, а нероткиње једнониче и одлазе у цркве и манастире посвећене Богородици да је моле за милост. У Херцеговини се прича да је неки Митар Црапавац једне вечери, у повратку из лова, затекао жену уплетену у трње. Помогао јој је да се извуче, а она му се представила као Богородица и упитала га коју жељу жели да му испуни. Митар није био начисто да ли је то стварно Мајка Господња, али паде на колена и исповеди се, рече своју несрећу, како он и жена не могу да имају деце. Богородица нареди да је одведе својој кући, тамо је жена лепо дочека, а кад вечераше гошћа устаде и даде им неке траве које нису до тада видели, рече да су небеске, показа им како да их скувају и пију три дана по Малој Госпојини. Како им то показа, тако нестаде. Митар и његова Зорка послушаше гошћу и кроз годину дана добише тројке. Митар оде у цркву, посаветова се са свештеником и одлучи да уместо дотадашњег имена узме име Богда, а празник поче да слави као крсну славу.

Слави се као крсна слава.

Српска православна црква је овај дан посветила и Светим мученицима јасеновачким.

ИЗВОР: Драгомир Антонић, Српски народни календар за 2019/7527. годину, Informatika, Београд, 2018.