На Велики четвртак у свим православним храмовима служи се литургија Василија Великог и тог дана је Господ установио Свету тајну причешћа, те тада треба примити причешће. Увече се чита 12 јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају, народ у цркви клечи.
Верује се да се овог дана отварају рајска врата. Сви су доброчинитељски расположени, јер све што се сиромашнима удели, бележи се на небу.

У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Старији људи памте да су се некад јаја фарбала броћом, копривом и љуском од лука, а касније и варзилом. Данас се за то употребљава боја фабричке производње.

На Велики четвртак и у Пчињи боје јаја, само то раде рано ујутру, пре изласка сунца. Прво обојено јаје деца односе на њиву, која је прва узорана претходне јесени, и ту остављају у ораници да га сунце огреје. После подне се јаје узима и ставља на почасно место у кући као заштитник. Неко га затрпа озимим усевом да штити кућу и имање од града.
На овај дан строго су забрањени орање и обрада земље, да се не „баксузира” град у току године.

Срби на Косову и Метохији верују да се јаје офарбано на Велики четвртак не може покварити. У рану зору обоји се само једно јаје – страшник. Док се боја још не осуши, мајка га трља по образима сваког детета да буде јако. Пошто се заврши овај ритуал, могу се бојити и остала јаја, а страшник се оставља на видно место у ложичарки. Када наиђе невреме с грмљавином, домаћин износи страшника да град мимоиђе имање. Ово јаје се добро чува.

Према народном веровању, у селима око Ђердапа, на Велики четвртак покојници иду у поље, где остају све до почетка Петровданског поста. Због тога се на овај дан изјутра одлази на реку и пушта вода мртвима за душу. За обред се спреме чинија жита, јабуков штап, тиква, свеће, кравај и бело платно. Прут се засече и у засек стави новац, а на штап натакне колачић (кравај). Све се то окади тамјаном три пута. Девојчица, до десет година старости, бокалом или издубљеном тиквом захвата воду из Дунава, сипа у кофу и купа штап док не испуни одређен број кофа – 44. Затим се у једну издубљену тикву ставе четири свеће, запале се и тиква се пусти низ воду. Што тиква дуже плива и свеће дуже горе, сматра се да ће покојник имати више воде и светла на другом свету.

ИЗВОР: Драгомир Антонић, Српски народни календар за 2019/7527. годину, Informatika, Београд, 2018.