Сретење Господње се код хришћана слави на 40 дан од Божића. Сретење се славио као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.
Свето писмо каже како четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти. Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова.
Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“. Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама  и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду.
Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по јулијанском календару, односно 15. фебруара по грегоријанском календару.

Садржај преузет са сајта: www.wikipedia.org