AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

ŽIVOTVORNI ELEMENT – ZEMLJA

Dobro je znano antičko verovanje u postojanje četiri životvorna elementa. To su zemlja, vazduh, vatra, voda. Naši preci su to delimično izmenili, zamenivši vazduh vatrom. Proces disanja bio im je prirodan znak života, a uticaju različitih vetrova na svekoliku prirodu iskustveno su pridavali veliki značaj.

U našoj etnološkoj nauci ovi pojmovi tumačeni su naglašeno autoritativno, uz vidno polazišno uverenje kako narodna tumačenja i verovanja jesu prevashodno proizašla iz neukosti, nerazumevanja složenosti pojmova i pojava, koje su nastojali da odrede i objasne.

*

U glasovitoj knjizi Narodna religija Srba u 100 pojmova Dušan Bandić je otpočeo leksičku odrednicu tvrdnjom koja pojednostavljuje doživljaj zemlje u svesti naroda. Predstavlja je prenaglašeno, iz ugla zemljoradnika:

 

„U društvima koja svoju egzistenciju zasnivaju na zemljoradnji uvek se stvara poseban religiozni odnos prema materijalnoj osnovi njihovog opstanka – zemlji. Taj odnos utemeljen je, očigledno, na saznanju da život ljudi zavisi od plodova koje zemlja donosi. Ona se – shodno tome – zamišlja kao izvorište svekolikog života, a vrlo često i kao roditeljka, majka ljudskog roda. Ponegde su takva shvatanja bila uobličena u predstavu o ženskom božanstvu poznatom pod nazivom majka zemlja ili velika majka (Terra Mater).[1]

 

Zemljom ne hode samo zemljoradnici, niti je zemljoradnja bila prva aktivnost naših pradavnih predaka. Logično je pretpostaviti da se do prve hrane dolazilo u početku sakupljanjem plodova, potom i lovom. Zemljoradnja i stočarstvo su prirodni ali pozniji nastavak.

Mislim da je Bandić uopšte pojednostavljeno protumačio narodna verovanja o ulozi zemlje u čovekovom životu. Povodom rođenja deteta, na primer, pisao je:

 

„U Srbiji i Bosni (…) nastojali su da omoguće kontakt deteta sa zemljom, neposredno po njegovom dolasku na svet. Polagali su novorođenče na zemlju ili su mu malo zemlje stavljali u usta. Verovali su, bez sumnje, da će preneti na njega životvornu moć zemlje i da će ono ostati živo i zdravo.”[2]

 

Novorođenče na zemlju spušta i potom odmah podiže žena koja je obavila porođaj (babica ili neka iskusna starija žena). Tim činom zemlja je simbolično predstavljena kao majka, a porodilja je samo „prihvaćeni” posrednik između „onog” i „ovog” sveta. Ideju o „životvornoj moći” zemlje Bandić je, čini se, zasnovao promišljajući o borbi Herakla i Anteja, odnosno Antaja, koji je, prema mitskim povestima, bio sin Posejdona ili pak boginje zemlje Geje. Do tada nepobedivi Antaj našao je dostojnog protivnika u Heraklu. Heraklu se suprotstavio uspešno, jer mu je majka povraćala izgubljenu snagu kad god bi stopalima dodirnuo zemlju. Herakle ga je nadvladao tako što ga je podigao i u vazduhu zadavio. Borba Antaja i Herakla podseća na biblijsku borbu Jakova i anđela, a u našoj narodnoj tradiciji opominje na sukob Marka Kraljevića sa prerušenim Bogom. Nije reč o „životvornoj moći” zemlje, već o zemlji tvoriteljke života, iskonskoj pramajci. Na prastaro verovanje, koje je zapisano i u Bibliji, kako je čovek (Adam) načinjen od zemlje, nepotrebno je podsećati.

Iz zemlje život nastaje, u njoj se i okončava. Ona je čovekovo poslednje prebivalište. Ističe se kako svakom pokojniku zemlja nije „laka” i kako grešnike zemlja odbija da primi, ili im, nakon nekog vremena, kosti izbacuje. Jednako verovanje postoji i u mnogim tzv. monoteističkim religijama. Grešnike ne prima raj, već ih čeka pakao.

Bandić se posebno zadržava na ljudskoj želji da se neki delić zemlje poseduje, omeđi, i nekad, kada je to moguće, da se međe i pomere, da se prvobitno omeđeni prostor krađom proširi. Težnja za posedovanjem zemlje ogledala se i u često izraženoj želji da čovek bude nakon smrti sahranjen na svojoj zemlji, „na plemenitoj”. U Srpskom mitološkom rečniku Špiro Kulišić je veći deo prostora posvetio različitim predanjima koja nastoje da objasne na čemu nebesko telo Zemlja stoji, na četiri stuba, na rogovima vola, bika, ribe itd. Na bazični doživljaj narodnog viđenja i doživljavanja zemlje donekle se odnosi samo jedan kratki pasus:

 

„Neki običaji ukazuju na kult Zemlje kao staništa duša pokojnika. U nekim krajevima pokojniku stavljaju na prsa malo zemlje, ponegde sa pokojnikove njive ili sa kućnog ognjišta.”[3]

 

Deo teksta koji razmatra predanja na čemu Zemlja stoji zanimljiv je u kontekstu različnog narodnog objašnjavanja zemljotresa. Iz leksikografske odrednice se, međutim, uopšte ne vidi narodni doživljaj zemlje, prostora u kome obitava, i svekolike prirode koja čini čovekov okoliš.

Živeći na zemlji, posmatrajući pažljivo vaskoliku vegetaciju, ptice, životinje koje su činile njegovo životno okruženje, prenoseći s generacije na generaciju opažanja, saznanja i iskustva predaka, čovek je nasleđenom pridodavao uvek i vlastito viđenje i iskustvo. Vremenom je izgradio složeno poimanje života i smrti, večitog privremenog zamiranja i neprekidnog, takođe privremenog rađanja, kratkovekog življenja. Pažljivim, stalnim posmatranjem prirode naučio je da i smrt i život prihvati kao prirodne činioce zemljinog postojanja i trajanja. Naučio je da prihvati zakone prirode, a da, kada je to nužno, stoički prihvati i njinu hirovitost. Naučio je da poštuje živa bića u okruženju, biljke, ptice, životinje, da poštuje moć, ali i ćudljivost vode, vatre, vetra. Vremenom ga je nakupljeno iskustvo naučilo da su za opstanak presudni poštovanje i razmevanje svega što čini njegovo okruženje, kao i vlastita istrajnost i prilagodljivost.

 

Nenad Ljubinković

 

Izvor: Ljubinković 2014: Nenad Ljubinković, Naši daleki preci, Kolo 106, knj. 713, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 5–8.

 

 

[1] Dušan Bandić, Narodna religija Srba u 100 pojmova, Beograd: „Nolit”, 1991, 73.

[2] Isto, 74.

[3] Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pantelić, Srpski mitološki rečnik. Drugo dopunjeno izdanje, Beograd: Etnografski institut – „Interprint”, 1998, 199.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Prethodni članak

Rođen je književik, prevodilac i profesor Slobodan Vitanović

Miroslav-Timotijevic-26647
Naredni članak

Umro je istoričar umetnosti i profesor Miroslav Timotijević