АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ЖИВОТВОРНИ ЕЛЕМЕНТ – ЗЕМЉА

Добро је знано античко веровање у постојање четири животворна елемента. То су земља, ваздух, ватра, вода. Наши преци су то делимично изменили, заменивши ваздух ватром. Процес дисања био им је природан знак живота, а утицају различитих ветрова на свеколику природу искуствено су придавали велики значај.

У нашој етнолошкој науци ови појмови тумачени су наглашено ауторитативно, уз видно полазишно уверење како народна тумачења и веровања јесу превасходно произашла из неукости, неразумевања сложености појмова и појава, које су настојали да одреде и објасне.

*

У гласовитој књизи Народна религија Срба у 100 појмова Душан Бандић је отпочео лексичку одредницу тврдњом која поједностављује доживљај земље у свести народа. Представља је пренаглашено, из угла земљорадника:

 

„У друштвима која своју егзистенцију заснивају на земљорадњи увек се ствара посебан религиозни однос према материјалној основи њиховог опстанка – земљи. Тај однос утемељен је, очигледно, на сазнању да живот људи зависи од плодова које земља доноси. Она се – сходно томе – замишља као извориште свеколиког живота, а врло често и као родитељка, мајка људског рода. Понегде су таква схватања била уобличена у представу о женском божанству познатом под називом мајка земља или велика мајка (Terra Mater).[1]

 

Земљом не ходе само земљорадници, нити је земљорадња била прва активност наших прадавних предака. Логично је претпоставити да се до прве хране долазило у почетку сакупљањем плодова, потом и ловом. Земљорадња и сточарство су природни али познији наставак.

Мислим да је Бандић уопште поједностављено протумачио народна веровања о улози земље у човековом животу. Поводом рођења детета, на пример, писао је:

 

„У Србији и Босни (…) настојали су да омогуће контакт детета са земљом, непосредно по његовом доласку на свет. Полагали су новорођенче на земљу или су му мало земље стављали у уста. Веровали су, без сумње, да ће пренети на њега животворну моћ земље и да ће оно остати живо и здраво.”[2]

 

Новорођенче на земљу спушта и потом одмах подиже жена која је обавила порођај (бабица или нека искусна старија жена). Тим чином земља је симболично представљена као мајка, а породиља је само „прихваћени” посредник између „оног” и „овог” света. Идеју о „животворној моћи” земље Бандић је, чини се, засновао промишљајући о борби Херакла и Антеја, односно Антаја, који је, према митским повестима, био син Посејдона или пак богиње земље Геје. До тада непобедиви Антај нашао је достојног противника у Хераклу. Хераклу се супротставио успешно, јер му је мајка повраћала изгубљену снагу кад год би стопалима додирнуо земљу. Херакле га је надвладао тако што га је подигао и у ваздуху задавио. Борба Антаја и Херакла подсећа на библијску борбу Јакова и анђела, а у нашој народној традицији опомиње на сукоб Марка Краљевића са прерушеним Богом. Није реч о „животворној моћи” земље, већ о земљи творитељке живота, исконској прамајци. На прастаро веровање, које је записано и у Библији, како је човек (Адам) начињен од земље, непотребно је подсећати.

Из земље живот настаје, у њој се и окончава. Она је човеково последње пребивалиште. Истиче се како сваком покојнику земља није „лака” и како грешнике земља одбија да прими, или им, након неког времена, кости избацује. Једнако веровање постоји и у многим тзв. монотеистичким религијама. Грешнике не прима рај, већ их чека пакао.

Бандић се посебно задржава на људској жељи да се неки делић земље поседује, омеђи, и некад, када је то могуће, да се међе и помере, да се првобитно омеђени простор крађом прошири. Тежња за поседовањем земље огледала се и у често израженој жељи да човек буде након смрти сахрањен на својој земљи, „на племенитој”. У Српском митолошком речнику Шпиро Кулишић је већи део простора посветио различитим предањима која настоје да објасне на чему небеско тело Земља стоји, на четири стуба, на роговима вола, бика, рибе итд. На базични доживљај народног виђења и доживљавања земље донекле се односи само један кратки пасус:

 

„Неки обичаји указују на култ Земље као станишта душа покојника. У неким крајевима покојнику стављају на прса мало земље, понегде са покојникове њиве или са кућног огњишта.”[3]

 

Део текста који разматра предања на чему Земља стоји занимљив је у контексту различног народног објашњавања земљотреса. Из лексикографске одреднице се, међутим, уопште не види народни доживљај земље, простора у коме обитава, и свеколике природе која чини човеков околиш.

Живећи на земљи, посматрајући пажљиво васколику вегетацију, птице, животиње које су чиниле његово животно окружење, преносећи с генерације на генерацију опажања, сазнања и искуства предака, човек је наслеђеном придодавао увек и властито виђење и искуство. Временом је изградио сложено поимање живота и смрти, вечитог привременог замирања и непрекидног, такође привременог рађања, кратковеког живљења. Пажљивим, сталним посматрањем природе научио је да и смрт и живот прихвати као природне чиниоце земљиног постојања и трајања. Научио је да прихвати законе природе, а да, када је то нужно, стоички прихвати и њину хировитост. Научио је да поштује жива бића у окружењу, биљке, птице, животиње, да поштује моћ, али и ћудљивост воде, ватре, ветра. Временом га је накупљено искуство научило да су за опстанак пресудни поштовање и размевање свега што чини његово окружење, као и властита истрајност и прилагодљивост.

 

Ненад Љубинковић

 

Извор: Љубинковић 2014: Ненад Љубинковић, Наши далеки преци, Коло 106, књ. 713, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 5–8.

 

 

[1] Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Београд: „Нолит”, 1991, 73.

[2] Исто, 74.

[3] Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник. Друго допуњено издање, Београд: Етнографски институт – „Интерпринт”, 1998, 199.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Претходни чланак

Рођен је књижевик, преводилац и професор Слободан Витановић

Miroslav-Timotijevic-26647
Наредни чланак

Умро је историчар уметности и професор Мирослав Тимотијевић