АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Животворни чиниоци у веровању наших предакa: ВОДА

Реке, потоци, водени токови који пресецају равнице, браздају брда, од памтивека су у народној свести прихватани са страхопоштовањем. Воду која извире из дубине земље, која у брзом или спором току протиче, архаични предак је доживљавао као придошлицу са оног другог, паралелно постојећег света, света мртвих и света демонских бића.

Доживљавајући неопходност њеног постојања за људски опстанак са страхопоштовањем, веровао је како је вода један од битних градивних елемената сваколиког живота, па и човековог постојања. Конститутивни елеменат који поседује огромну магијску моћ. Због тога је у свим својим сујеверним и религиозним промишљањима архаични човек користио воду. Њом је спирао са себе нанете зле чини, свакојаку нечистоћу, натрунке злих сила. Развијајући посебан систем размишљања, човек је дошао до закључка да постоје дани у години, месецу, недељи када је моћ воде већа, сабранија, да постоје часови у току дана када је вода моћнија.

У својим, увек надахнутим, етномитолошким промишљањима Слободан Зечевић је посветио и неколико редова различитим веровањима у вези са водом: живој води, неначетој води, омаји, односно омахи, и тзв. немој или мутавој води.[1]

Жива вода је према народном веровању она која „даје и одржава живот и која би га могла и повратити у случају да се угаси”. Жива вода јесте не само она која „повраћа у живот” већ и свака лековита вода која дајући, односно поправљајући здравље доприноси животу. Богојављенска вода је свакако животворна, односно жива вода ‒ буди вегетацију, поправља здравље и на особен начин штити онога ко је користи.

Неначета вода је вода „која се у освит дана прва захватила на извору. По ту воду се, стога, ишло у рано јутро, пре него што ико други стигне на извор”. Овом водом су се месили обредни хлебови, бојила ускршња јаја, купало новорођенче. Мислим да је Зечевић пропустио да повеже култ неначете воде са култом девојачке невиности и са култом девица уопште.

Омаја или омаха „је она вода која са прска са воденичког точка”. Та вода се такође сматра чудотворном, јер је поседује и воденички точак од кога потиче. Уочи Ђурђевдана њоме су се умивали младићи и девојке ради здравља, али и љубави, у крајњој линији ‒ плодности. Ради одагнања злих сила и ради плодности тада су њоме шкропили и стоку, воћке, усеве и кошнице. Животворна улога воде није ни у овом народном веровању спорна. Посебно је значајно што народни назив за воденички точак јесте и воденичко вретено. То баца и другачије светло на семантику омаје, односно омахе. Вретено, битни реквизит суђаја, јесте инструмент одређивања судбине, али и реквизит богате еротске и магијско-еротске симболике. Вода која прска са воденичког точка, односно вретена, означава могућност промене судбине. (Чему прскати младиће, девојке, стоку, усеве и кошнице, ако је судбина непроменљива, давно утврђена? Међутим, рођењем и почетком „утврђена судбина” подложна је ипак корекцијама, благодарећи обредним опходима или неким магијским поступцима.) У недостатку живог воденог тока успешну замену представљала је вода захваћена са три или пет бунара. У некојим необичнијим случајевима посебно се трагало за заставом, кишницом или росом која се накупила, односно застала у неком удубљењу у камену или у дрвету. Многи проблеми, посебно они љубавни, могли су да се успешно реше употребом омаје.

Настојећи да ближњем помогну приликом (често мучног) одласка са „овог” света, приликом последњих самртничких часова, укућани, породица, давали су умирућем нему, мутаву воду. Давање мутаве воде, полагање самртника, коме смрт споро и тешко долази, на земљу јесте допринос ближњих бржем успостављању наставка вечитог кружења.

„Нема или мутава вода ноћу се захватала са става два или више потока, па се без речи или разговора носила кући и давала самртнику да пије. Веровало се да ова вода може ублажити агонију и помоћи самртнику да се лакше растане са душом.”[2]

Треба подсетити на табу говора у низу обредних поступака. Заштита насеља обредним заоравањем заштитне, кружне опкољавајуће бразде такође се мора обавити ћутке. Заоравање врше браћа, близанци, једноданићи или једномесечићи са одговарајућим воловима.

Вода је симболично обележавала све значајне догађаје у човековом животном циклусу. Обредно је купан након рођења, обредно се купао уочи венчања и, напокон, последњи пут је обредно купан после смрти. Делотворност односно лековитост воде омогућиће се тако што ће се вода „откупити”, симболично „платити” било сребрном паром коју ће у њу бацити, било неким предметом, „вотивом”, којим ће је даривати. Веровање да успешност лека и лечења ваља платити сачувано је до данас у обичају прављења одређених поклона лекару.

Вода, према народном веровању, има особину да даје живот, али и да га прима. Због таквог веровања, на пример, просипа се вода која се у посудама нашла када је неко од укућана умро. Не просипа се само она вода којом је мртвац окупан, већ и свака друга која се у кући затекла, јер се верује како душа покојника прелази у воду.

Вода, моћни и битни градивни елеменат свеколиког живота, и сама је била жива, поседовала је душу. О неповредивости воде, односно о случајевима када се под одређеним условима могло допустити да се у воду ступи, кроз њу прође, или преко ње пређе, бринуле су виле и различна водена божанства. Неповредивост воде у народној свести била је таква да су утопљенице и утопљеници осуђивани од друштвене заједнице једнако као и самоубице.

Ненад Љубинковић

Извор: Љубинковић 2014: Ненад Љубинковић, Наши далеки преци, Коло 106, књ. 713, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 13‒16.

[1] Слободан Зечевић, Српска етномитологија, Београд: „Службени гласник”, 2008, 555‒557.

[2] Исто, 555.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

glumac-slavko-stimac-sp
Претходни чланак

Рођен је глумац Славко Штимац

C
Наредни чланак

Почеле су да излазе „Вечерње новости”