Да се не заборавиЗанимљивости

ПОТОМЦИ О ПРЕЦИМА: ЖИВОТ И СМРТ II СРПСКОГ АРХИЕПИСКОПА ‒ АРСЕНИЈА СРЕМЦА

Овај блажени отац наш, и учитељ и светитељ Христов Арсеније, би рођењем од сремске земље, син неких доброверних и побожних родитеља, који је још у материној утроби назнаменан Духом Светим и од младости своје спреман као непорочан дар Богу, и не предаде се ни к једној слави или светској сујети.

Овим речима архиепископ Данило II започе житије свог претходника на престолу Светог Саве Арсенија ‒ II архиепископа српског.

Његово порекло нам није познато. Како је још у средњем веку назван Сремцем, претпоставља се да је рођен на простору Срема, али у средњовековном смислу, што значи на простору данашњег Срема и Мачве. Дечански монах хаџи Серафим у XIX веку пише да је он рођен у једном селу поред града Сланкамена – на територији данашње општине Инђија. По другој претпоставци он је родом из Далмације, али ова теорија није толико заступљена као прва.

Како његов животописац каже, чувши за дело светог Саве а вођен Богом дође у храм Спасов – манастир Жичу, где посташе његов ученик. Први архиепископ га брзо запази јер се издвајао од осталих по свом труду у раду и молитви као и трпљењу, те га узе за свог помоћника у келији. Самим тим чином му је била одређена даља судбина. Директно подучаваном од стране српског првојерарха, смешила му се висока црквена каријера. Када је Свети Сава сматрао да је духовно сазрео, поставио га је за игумана манастира Жиче.

Смрћу Савиног брата Стефана, на престо ступа његов најстарији син Радослав. Убрзо Владислав збацује старијег брата Радослава и постаје нови српски краљ 1233. године. За светог Саву је ово све било превише и одлучио је да се повуче са трона. За свог наследника одредио је игумана архиепископске резиденције Арсенија. Арсеније је покушао да промени мишљење свог учитеља, али Сава је инсистирао да га он наследи. Покоривши се вољи свог учитеља на великом сабору у Жичи би рукоположен за другог српског архиепископа.

Његова управа повереним му стадом дуго је трајала. За то време изграђене су многе цркве и манастири од којих су свакако Сопоћани најзначајнији, али подигнут је и манастир Морача, Градац и бројни други. Владар и архиепископ су владали у симфонији. Још једном је дошло до промене на српском престолу 1244. године и за новог краља крунисан је Урош I, најмлађи син Стефана Првовенчаног, што је сигурно било уз одобрење архиепископа Арсенија.

Како је већ три деценије био на челу српске цркве, архиепископа Арсенија 1263. године задеси тешка болест, претпоставља се парализа јер није могао да се креће, већ су га носили. Три године је боловао у Чрнчи и 1266. године је предао дух свој у руке Господу. Његово тело пренесено је у манастир у Пећи, који је подигао да буде ново седиште архиепископије по жељи Светог Саве. Не дуго по смрти Господ га објави као новог светитеља. Многа чуда и исцељења су се десила на његовом гробу, а српска црква га прославља 28. октобра по јулијанском, односно 10. новембра по грађанском календару.

Његове свете мошти су кроз историју мењале место чувања. Од смрти његове 1266. године па до Прве велике сеобе Срба из 1690. године чуване су у Пећкој патријаршији. Те године, од страха да их Турци не спале, монаси их преносе у манастир Довољу у Црној Гори. Ту су остали неких стотинак година када их поново због опасности од Турака монаси носе у Тарске стене и ту оне остају неких седам година. Постоји прича да када су мошти ту боравиле, пчеле су направиле своју кошницу у кивоту и када су монаси одлучили да их пренесу у Морачу, извадили су восак, али су пчеле и даље пратиле кивот са моштима.

Боравак у Морачи је био кратак. По неким сведочењима свега неколико дана јер се монах који их је донео посвађао са игуманом манастира па их односи у Медун у медунску цркву у Кучима. Поједини сматрају да су мошти пренесене јер су у Морачи страховали од напада колашинских муслимана док су Кучи били слободни.

У Кучима су остали све до 1856. године и похаре коју је извршио књаз Данило. У плену који је задобијен том приликом биле су и мошти Светог Арсенија Сремца.

Споменик жртвама Похаре Куча

Споменик жртвама Похаре Куча у Орељеву крај Медуна

Оне су похрањене у манастир Ждребаоник, да би 1884. године наредбом књаза Николе биле пренете у Косијерево. Ту су остале до 1914. године када Аустријанци руше манастир Косијерево, затим се мошти преносе у Доњи Острог, а 1919. године враћају у Ждребаоник где се и данас налазе.

 

Пише: Вукашин Вукмировић

Литература:

Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, превео: Лазар Мирковић, Београд 1935.

Милутин Вековић, Манастир Ждребаоник и свети Арсеније II архиепископ српски, Подгорица 2007.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Dragoslav_Mihailovic_(1930)
Претходни чланак

Рођен је књижевник и академик Драгослав Михаиловић

savic_007_400x400
Наредни чланак

Рођен је кошаркаш Зоран Савић