ЖИВАНА ТЕРЗИЋ – ХЕРОИНА КОМИТСКЕ АКЦИЈЕ И ВЕЛИКОГ РАТА
Сарајевски атентат предствљао је кулминацију дуге предисторије затегнутих аустро-српских односа. Хици из оружја Гаврила Принципа однели су животе престолонаследника трона црно-жуте монархије Франца Фердинанда и његове супруге Софије, што је искоришћено као повод за дуго планирани напад на краљевину Србију, који се налазио у оквиру старе политике „продор на истокˮ у чему су Србија и Балкан имали кључно место. Свет се поделио на два велика блока, припремајући се да ступи у арену конфликта каквог свет до тада није видео. Вихор Великог рата повукао је велики проценат мушког становништва дораслог оружју, али уз њих је стао и немали број жена, ступајући не само у санитетску службу и добротворна друштва већ и у саму борбу. Једна од њих била је и Живана Терзић.
Живана се родила године 1888. у поцерском селу Варни, у имућној породици Живана Милошевића. У детињству је била слабог здравља и сувоњава, па ју је отац, по савету народног посланика Рајка Гавриловића, дао у Радничку школу, коју је основала Ђурђина Пашић, супруга Николе Пашића. Живот у престоници и љубав са гардистом Миланом Терзићем умногоме ће подвући Живанину ратничку судбину.
У првим данима борбе за ослобођење Старе Србије формирао се српски револуционарни комитет, или четничка акција. Био је то својеврсни одговор Срба на великобугарске тежње и турске злочине. Милан Терзић, будући велики родољуб, одмах се прикључио комитима. Тада и Живана доноси пресудну одлуку: да се раме уз раме са својим вереником бори за ослобођење Старе Србије. Након обуке, примљена је у чету војводе Ђорђа Ристића Скопљанчета. Временом је постала прави ратник, трудећи се да у најтежим ситуацијама буде прва, о чему је касније доста говорила. Након изласка из четничке акције, Милан и Живана су се венчали и живели у Милановом селу Цикоте.
Два Балканска рата Живана је изнела у санитету, а Велики рат је дочекала са оружјем у руци. У рат ју је повео изражен осећај патриотске дужности и жеља да освети брата погинулог у борбама на Гучеву. Као искусни четник, била је додељена II воду II чете Другог батаљона под командом поручника Димитрија Барбуловића. Живана се борила на Курјачици, Церу, и на чувеној коти 1212. Храброст јој доноси поштовање другова, чин каплара, па потом наредника и Медаљу Милош Обилић.
Због рањавања на коти 1212 упућена је на лечење у Француску, где је изговорила чувену реченицу да је „са пушком из Србије изашлаˮ и да ће се „са пушком и вратитиˮ. Живана је одбила болесничко мировање и међу првима је ушла у ослобођени Београд.
По завршетку рата, Милан и Живана се враћају у Цикоте, живећи мирним породичним животом и сећајући се ратничких дана.
ПИШЕ: мср Александра Шуковић
ЛИТЕРАТУРА:
Божица Младеновић, Живана Терзић, Ратник са Дрине, Историјски часопис, 49, стр. 275–278.
Владимир Илић, Српска четничка акција 1903–1912, Београд 2006.
