Актуелности

Земун у Великом рату

Након 42 дана храброг пружања отпора и стоичког држања под експлозијама аустроугарских бомби, војници београдске одбране су у рану зору 10. септембра 1914. године прешли Саву.[1] Међу војницима који су у чамцима по јакој месечини клизили површином реке налазио се и свештеник Николај Велимировић, који је благосиљао своје сународнике по ступању на непријатељску обалу.[2]

  • Две недеље пре препада на Земун, градске власти су издале наредбу да се убијају голубови, јер су сумњали да се српско становништво преко голубова писмоноша домунђава са својим сународницима из Србије.[3] Истина, као и друге европске војне снаге, и српска војска је у оквиру својих јединица имала Голубију пошту.[4]

Велики број грађана је на улицама ишчекивао резултате размене ватре између наших трупа које су прешле на сремску обалу и аустроугарских бранилаца Бежанијске косе и Земуна. Отпора до земунске вароши практично и није било, те је радосна вест пристигла већ с првим сунцем – Земун је наш![5] Звоњава српских цркава у Земуну поздравила је улазак ослободилачке војске, а ускоро су се на Миленијумској кули и Савском железничком мосту завијориле српске тробојке. Вести су се брзо шириле уснулом престоницом и међу Београђанима је завладало велико одушевљење. Маса света преплавила је доскора опустелу Савамалу и подножје Калемегдана, френетично славећи и међусобно се грлећи и љубећи, док су са свих београдских богомоља одјекивала звона. Свима је на памети било како да се укрцају на било какав чамац, лађу, не би ли се домогли друге обале. Све више кућа освитало је са српском заставом и украшено цвећем, а слична слика могла се видети у Земуну, где је народ дочекивао српске војнике дарујући их букетима, пешкирима, чарапама… У Саборној цркви одржана је служба божја, која је завршена уз клицање краљу Петру и Боже правде.[6] Славље су покушала да покваре два аустроугарска монитора која су отворила спорадичну паљбу на коју је бомбама узвратио каплар Космајац и том приликом остао без ноге до колена. Убрзо су ипак били приморани на повлачење, те је народ до касно у ноћ наставио раздрагано да слави велику победу.[7] По тврдњама италијанског новинара Бруна Барилија, тог дана попијене су све количине шампањца које су Аустријанци спемали за прославу „Кајзеровог” рођендана.[8] Посебан повод за радост имала су 32 виђенија Земунца које је окупатор затворио одмах по отпочињању ратних дејстава на лето 1914. године.[9]

  • „Звона брује са београдских цркава. Народ прича о великом одушевљењу Земунаца, кад је наша војска ушла у град. Варош је искићена заставама, звона су звонила, а улице биле испуњене раздраганим светом, који је поздрављао српску војску. Београђани у масама прелазе чамцима у Земун. Међутим, пуцњава не престаје. Она сада допире из даљине… Данас су са заставом и музиком промарширали кроз порушени Београд земунски соколи. Сви су имали на себи лепу униформу. Одушевљени свет дочекао их је кличући.”[10]

У позадини усхићења народних маса војне власти су успостављале какву-такву организацију на новоосвојеним територијама. За управника Града Земуна постављен је Богољуб Вучићевић, а нову општинску управу чинило је 15 чланова, од којих је Ђуро Котур, пређашњи сенатор земунског Магистрата, одабран за председника. На првој седници одлучено је да се преименују значајније улице у Земуну, па је тако Главна постала Улица краља Петра, Господска – Улица престолонаследника Александра, а Бежанијски сокак је назван Улицом генерала Живковића. Одређене су највише цене животним намирницама, а круна је остављена као платежно средство. Велику част за све представљала је и посета краљевића Ђорђа, којег је на углу улица Краља Петра и Генерала Живковића, код некадашње кафане Код Трпка а сада 28. август[11], дочекао управник Вучићевић и маса света која је њихову вожњу градом пратила са огромним задовољством. С друге стране, први гости из Земуна у српској престоници били су шесторица младих сокола: Стеван Живковић, Љубомир Кузмановић, Стеван Грушић, Божидар Петровић, Тома Живковић и Здравко Кесић. У соколским оделима и са српском заставом продефиловали су кроз град и своју посету завршили код Руског цара.[12]

  • „Аустријанци су приликом повлачења порушили српску цркву Херишеву, код Миленијумске куле, а Светониколајевску тешко оштетили.”[13]

Услед ратних операција на Дрини, после само четири дана, наређено је повлачење из Срема. Овај потез српске Врховне команде као да је осмелио аустријског генерала Гољу (Гоглију) да 22. септембра, након одласка српских трупа из Земуна, у савско пристаниште пошаље монитор са поруком за команданта Београда. У послатом писму захтевао је да се град у року од 20 минута преда и да се у знак предаје на тврђави уместо српске тробојке истакне бела застава. Као одговор, добио је три велике српске заставе на барјаку, а недуго затим паљбу из свог расположивог артиљеријског оружја.

„На најстаријег заповједника у Београду

Да би се град Београд од уништења топовске ватре сачувао, тражи се од Вас, да Београд предадете. У том случају имаде најстарији заповједник са својим стожером (штабом), као и са градским заступништвом на српском пристаништу на Дунаву у Земуну у року од једнога сата, најзад до данас шест сати поподне, да се нађе

Земун, 22. септембар 1914.

Његово цесаро и краљевског апоштолског Величанства прави генерал и заповједник цес. и краљ. Чета пред Београдом:

Опаска: За случаи прихвата предаје нека се на Калимегдану место српског барјака извјеси бели барјак.”[14]

Управо у то време водиле су се огорчене борбе око Аде Циганлије, које су завршене потпуним одбацивањем непријатеља, а како је процена Одбране Београда била да је морал код непријатеља опао, наређен је нови упад на непријатељску територију. Осокољени тријумфом у новом маневру на сремској обали, успели су да још једанпут, у рану зору 28. септембра, заузму Земун. Додуше, само на неколико сати. Можда је баш зато српска штампа остала нема на овај догађај.[15]

  • „Занимљиво је истаћи да су Београђани сваке године на Крстовдан, 27. септембра, уобичајавали да, поред изношења крста и босиљка, посете Земун у великом броју и поред забрана аустроугарских власти.”

Нажалост, ови упади српских снага у Земун коштали су поједине грађане живота, а велики број становника напустио је град због страха од одмазде.[16]

 

Милош Брун

 

Извор: Брун 2017: Милош Брун, „Земун”, у: Београд у великом рату очима савременика, Београд: „Архипелаг”, 45–48.

[1] Акција је спроведена у склопу Сремске офанзиве српске војске (6–13. 9. 1914. године). – Бранко Богдановић, Браћа по оружју, Београд 2015, стр. 457.

[2] Светозар С. Ђукић, Одбрана Београда и прелаз у Земун 1914. године, у: Агонија Београда у светском рату, Београд 1931, стр. 40–45.

[3] Политика, 29. 8. 1914. „Смрт голубовима”, стр. 2.

[4] Огњан Петровић, Балони српске војске, стр. 114, у: Весник: часопис за историју, музеологију и уметност, Београд 2016.

[5] Војници београдске одбране су приликом гоњења непријатеља прешли и на банатску обалу Дунава и у том налету, два дана по освајању Земуна, заузели Борчу и Овчу. – Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд, 1984, стр. 111.

[6] Правда, 29. 8. 1914. „У српском Земуну”, стр. 1. Стража, 31. 8. 1914. „Из српског Земуна”, стр. 1. Политика, 31. 8. 1914. „У новоме Земуну”, стр. 1.

[7] Светозар С. Ђукић, Одбрана Београда и прелаз у Земун 1914. године, у: Агонија Београда у светском рату, Београд 1931, стр. 44.

[8] Бруно Барили, Српски ратови, Београд, 2014, стр. 101.

[9] Анри Барби, Са српском војском: трагична епопеја једног народа, Нови Сад 2015, стр. 148.

[10] Славка Михајловић Клисић, Облаци над градом 1914–1918, Београд, 2015, стр. 113–115.

[11] Датум када су српске трупе, по јулијанском календару, ушле у Земун.

[12] Пијемонт, 29. 8. 1914. „Београд–Земун”, стр. 1–2. Стража, 31. 8. 1914. „Из српског Земуна”, стр. 1.

[13] Стража, 31. 8. 1914. „Из српског Земуна”, стр. 1.

[14] ИАБ, ЗФК, К-1/I, 1 Гоглија.

[15] Светозар С. Ђукић, Одбрана Београда и прелаз у Земун 1914. године, у: Агонија Београда у светском рату, Београд 1931, стр. 55–57.

[16] ИАБ, ЗМ, бр. 3688, књига Мртвозорнички записник 1915–1925, стр. 71–73, 80. Правда ће годину дана касније јавити да је извесна Јеца Васић осуђена у Загребу на седам година робије јер је приликом уласка српске војске у Земун китила војнике, на кући истакла српску заставу и велеиздајнички се изражавала. – Правда, 31. 8. 1914. „Још један велеиздајник”, стр. 2.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Spomen-poprsje_Vuka_Mandušića
Претходни чланак

Погинуо је Вук Мандушић

800px-Биста_Јелене_Ј._Димитријевић
Наредни чланак

МИСАО ДАНА