АктуелностиЉудиНа данашњи дан

Завршио је живот књижевник и академик Бранко Ћопић

На данашњи дан, 26. марта 1984. године књижевник Бранко Ћопић је извршио самоубиство.

Рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима, под Грмечом, мада је он сам причао како су то погрешно забележили, те да то није било тог дана и те године.

Са четири године је остао без оца, па су о њему бринули мајка, стриц и деда, који је својим причама пресудно утицао на малог Бранка и његов будући списатељски сензибилитет. Основну школу је завршио у родном селу, а са једанаест година је отишао у интернат у Бихаћу, где је наставио школовање.

Тај одлазак и одвајање од породице и познатог краја, као и сусрет са неким потпуном другачијим светом – кућама на спрат, возовима, биоскопом и осталим „чудима“ цивилизације, унео је известан немир и тугу у младог писца, који ће остати у њему скривени током читавог живота.

После Бихаћке гимназије је уписао и похађао Учитељску школу у Бањалуци, па у Сарајеву и Карловцу, након чега је одлучио да оде у Београд и упише Филозофски факултет. По доласку у престоницу, прву ноћ  је провео, ироније ли, испод данашњег Бранковог моста. Живео је скромно и издржавао се новцем који је добијао пишући анегдоте за „Јеж“, а потом и приче које је објављивала „Политика“, на шта је био посебно поносан.

Прва прича у тим новинама објављена му је на пролеће 1936. године, у његовој двадесет првој години, после пет неуспелих покушаја. За две године, 1938. и 1939, београдски издавач Геца Кон је објавио чак три књиге његових прича, од којих је једна била намењена деци.

Факултет је завршио наредне, 1940. године, када је његове приповетке издала и Српска књижевна задруга. Други светски рат га је затекао на одслужењу војног рока у Марибору, одакле је отишао у родну Крајину и прикључио се партизанима, где је убрзо постао политички комесар и стални сарадник на културно-просветном сектору као дописник партизанских новина бањалучког „Гласа“ и „Борбе“.

Током ратних година је писао не само ратне извештаје, већ и скечеве и позоришне представе којима је одржавао морал бораца. Након ослобођења се вратио у Београд, где је остао до краја живота. Неуморно је писао и постао један од најобјављиванијих и највише превођених наших писаца, чија су остварења преведена на више од тридесет језика, а такође је писао и сценарије за позориште и филм. Нека од његових најзначајнијих дела су збирке приповедака „Под Грмечом“, „Бојовници и бегунци“, „Планинци“, „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“, „Башта сљезове боје“ и „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, затим романи „Пролом“, „Глуви барут“, „Не тугуј, бронзана стражо“ и „Осма офанзива“, збирке песама „Огњено рађање домовине“ и „Ратниково прољеће“, као и књиге песама и прича за децу „Бојна лира пионира“, „Пут у ведрину“, „У свету лептирова и медведа“ и „Босоного детињство“. Био је члан САНУ, а као велики хуманиста, патриота и хумориста, добио је и бројне награде, признања и похвале, почевши још од 1938. године када је добио прву награду Академије седам уметности за кратку причу, затим „Ракићеву“ награду наредне године, награду Српске академије наука и уметности 1940. године, а после рата и награде Комитета за културу и уметност, Владе ФНРЈ, Савеза синдиката, Змајевих дечјих игара, „Његошеву“ награду и награду АВНОЈ-а.

Иако је припадао Народноослободилачком покрету, он је као човек широког образовања и критичког посматрања стварности често износио своја мишљења о многим појавама које су га окруживале, било отворено или кроз литературу, као писац. Због тога је често трпeо велике ударе тадашње комунистичке партије и државних органа, па и самих колега, а једно од најпознатијих дела тог типа је била „Јеретичка прича“.

Стални притисци, који нису јењавали ни осамдесетих година, утицали су на њега, те је последњих година све мање писао, а крајем 1983. године се поверио пријатељу да му недостају речи и да нема ништа више од писања.

Три месеца касније је извршио самоубиство скочивши са Савског моста, а последња реченица коју је записао била је: Збогом лијепи и страшни животе…

Велики Бранко Ћопић је сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, а његово име данас носе многе улице и школе у нашој земљи.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1881. године умро је глумац и редитељ Алекса Бачвански;
1892. године рођен је биолог и академик Синиша Станковић;
1928. године рођен је балетски играч и кореограф Милорад Мишковић;
1941. године рођен је књижевник Благоје Јастребић;
1993. године умро је глумац Ташко Начић;
2010. године умро је вајар Миланко Мандић;
2016. године умро је глумац Маринко Маџгаљ.

MK

MK

Фондација Српски Легат је основана са циљем да својим активностима очува историју, традицију и културу Србије и подсети на лепе и светле тренутке српске историје како би инспирисали садашње и будуће грађане Србије, њихово достојанство и националне вредности које су временом потиснуте и делимично заборављене.

Beograd 21.03.2002.
Momo Kapor pisac
Foto:Vesna Andjic
Претходни чланак

МОМО КАПОР: Ко никада није издао неку своју љубав?

unnamed
Наредни чланак

Рођен је архитекта и професор Владислав Ивковић