АктуелностиДогађајиНа данашњи дан

Завршена је Колубарска битка

На данашњи дан, 15. децембра 1914. године завршена је Колубарска битка, једна од најзначајнијих које је српска војска водила у Првом светском рату. Увод у ту битку била је офанзива ка Дрини, на којој су инсистирали савезници, а коју су Срби покренули након Церске битке. Њу је, међутим, аутроугарска војска зауставила, па су уследила два месеца ратовања уз Дрину. Почетком новембра, услед великих губитака и недостатка хране и муниције, Врховна команда наредила је повлачење ка Ваљеву, које је додатно било отежано временским условима и чињеницом да се са војском кретало и становништво, плашећи се непријатељских зверстава. У Ваљеву је 8. новембра одржана заједничка седница владе и Врховне команде под председништвом регента, на којој је војвода Путник наглашавајући критичност ситуације, чак говорио о сепаратном миру и обустави отпора. Наредних дана све три српске армије биле су прикупљене за одбрану Ваљева и делимично попуњене регрутима, али како очекивана муниција и остала војна опрема још није стигла, наређено је повлачење свих трију армија на десну обалу Колубаре, њену притоку Љиг и на планину Сувобор. Непосредно пред саму битку, током једне ноћи рањен је и командант Прве армије, генерал Петар Бојовић, па је на његово место дошао генерал Живојин Мишић. У таквим околностима, 16. новембра, почела је Колубарска битка. Након издржаног првог удара, Прва армија је ипак надјачана и 26. новембра наређено је повлачење, док су заштитнице пружале жесток отпор непријатељу, што је омогућило да та операција буде извршена уз минималне губитке. Док је трајало повлачење, а непријатељ, предвођен генералом Оскаром Поћореком, заузимао Ваљево, Лајковац, Обреновац и друга места, стигла је и муниција за српску војску, али се појавио технички проблем, пошто су чауре за топове биле дуже од оних које су користили српски топови, те је муниција у Нишу морала бити демонтирана и скраћена, па тек онда пренета на фронт. Како је Београд остављен небрањен, непријатељ га је заузео без борбе 2. децембра, и наредног дана у њему одржао тријумфалну параду. Вест о паду Београда имала је снажан одјек у свету. Савезници су већ прежалили Србију, а Немачка је честитала Аустроугарској, у којој су почели да припремају управу за освојену Србију, и да разматрају колики део земље треба анектирати. Ипак, те „слатке“ муке убрзо је прекинула Прва армија, која је још истог дана, 3. децембра, са положаја западно од Горњег Милановца прешла у противнапад. Српска армија је поред преправљених артиљеријских граната, добила и попуну у виду нових официра ђачког батаљона, чувених 1300 каплара, те је морал српске војске изузетно порастао. Прва српска армија ишла је превише испред осталих, па је генерал Мишић наредио да она стане. Међутим, то наређење никада није стигло до пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, команданта Дунавске дивизије првог позива, који је незнајући да треба да се заустави, гонио непријатеља до Ваљева, нападао велике делове Шесте аустроугарске армије и заробљавао на хиљаде војника и стотине подофицира и официра. То је направило пометњу код непријатеља, терајући га на паничан бег. Оскар Поћорек није веровао шта се дешава са његовим војницима и није хтео да нареди опште повлачење, чиме је запечатио судбину своје војске. Српска војска је великом брзином пробијала непријатељске одбрамбене линије, па је тако на данашњи дан ушла у престоницу, што је означило крај Колубарске битке, а Врховна команда објавила је сутрадан да: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника.“ Након ове битке, у којој је погинуло више од 25 000 аустроугарских војника и више од 22 000 срспких, а преко 100 000 аусторугарских и око 90 000 српских било рањено, Оскар Поћорек је пензионисан, а Живојин Мишић унапређен у чин војводе. Начин на који је водио ту битку, и из скоро безизлазне ситуације прешао у противнапад и потпуно потукао непријатеља, ушао је у скоро све уџбенике војних школа.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1908. године умро је војсковођа и политичар Ђорђе Стратимировић;
1931. године Београд је и званично добио грб;
1968. године умро официр, новинар, књижевник и редитељ Станислав Краков;
1970. године умро је сликар Леонид Шејка;
1997. године умро је књижевник, критичар и сценариста Борислав Михајловић Михиз.

MK

MK

Фондација Српски Легат је основана са циљем да својим активностима очува историју, традицију и културу Србије и подсети на лепе и светле тренутке српске историје како би инспирисали садашње и будуће грађане Србије, њихово достојанство и националне вредности које су временом потиснуте и делимично заборављене.

02_Ruzica-SOKIC-7-FRAJ_zpsde676585
Претходни чланак

Рођена је глумица Ружица Сокић

kralj
Наредни чланак

Рођен је краљ Александар I Карађорђевић