На самом улазу у Калемегдан, из правца Кнез Михаилове улице налази се споменик нешто повучен са главне стазе који обележава најважнији догађај у новијој историји Србије – званичну турску предају кључева српских градова кнезу Михаилу. Од бомбардовања београдске вароши 1862. до 1866. године представницима великих сила у Београду и Цариграду, кнез Михаило је често указивао на немир које је турско становиштво изазивало код српског становништва и да би одлазак Турака стабилизовао њихове односе. Наравно Париским уговором из 1856. године Турској је признато право држања својих посада у Србији. Тако је овај захтев српског кнеза зависио од добре воље Порте у Истамбулу. За овакав задатак била је потребна заиста вешта дипломатија Срба. Писмо за Порту саставио је највичнији дипломатском писању Јован Мариновић. Предлог да Турци напусте тврђаве упутио је и Јован Ристић великом везиру Мехмеду Руџи паши и о томе известио Али пашу, тадашњег министра иностраних послова у Београду уз објашњење да је писмо апел на султанову великодушност. Кнез Михаило је упутио Јована Мариновића у Русију, да о захтеву Србије обавести руског цара, а потом је отишао у Беч и Берлин да извести њихове владе да је Србија решена да остане у вазалном односу ако се ослободи турских тврђавских посада, што је Беч подржао. Француска влада је такође дипломатски сугерисала Порти уступање градова Србима.

Захваљујући притиску западних сила на Порту, султан је донео одлуку 17. фебруара 1867. године да се тврђаве повере кнезу Михаилу и у њима поставе српске посаде. Међутим вест о одлуци Порте дошла је до кнеза Михаила од стране аустријског генералног конзула у Београду, Ленк фон Волфсберг Аугуста, што се није допало Порти, па се на писмо великог везира у Србији чекало, и неко време сумњало у султанове одлуке. Ипак, велики везир Али паша саопштио је кнезу Михаилу искреност Порте. Предате су прво: београдска, смедеревска, шабачка и кладовска тврђава.

Пре него што се упутио у Цариград у посету султану, кнез Михаило је 14. марта 1867. године  објавио  прокламацију народу да му је султан поверио заповедништво над тврђавама и да он сматра за дужност да му на томе лично захвали у име своје и српског народа.

Кнез Михаило је стигао у Цариград на султановој јахти  21. марта, где је дочекан са почастима. Политички разговори овај пут нису вођени. Јован Мариновић је разговарао са Али пашом који је тражио да Србија не прихвата бунтовнике из суседних турских крајева али и да се у штампи не пише ружно и против Турске. На дан поласка из Цариграда у Србију 30.марта, кнез Михаило је примио Ферман турског султана Абдула Азиса I, који гласи:

Његовој светлости књазу србском Михаилу М.Обреновићу

Пошто овај мој високи знак буде приспео, нека је у знању србском владаоцу Књазу Михаилу, како мени одвећ на срцу лежи, да се безбедност грађана и спокојство Србије, која је саставни део моје царевине одржи и умножи; и према томе нуждно је, да се градови у Србији, као: Београд, Фетислам, Смедерево и Шабац свагда у добром стању на начин сходан за безбедност грађана обдрже; па имајући тврдо убеђење да ћеш ти и уопште цео србски народ, који је својствама и лојалности обдарен, ове градове по мојој жељи чувати и с њима добро управљати, Ја сам сада за сходно нашао, да се управа означених градова теби и србској војсци повери с тим, да се од сада на бедемима и кулама њиховим поред моје царске заставе вије и србска застава. Ја сам уверен да ћеш ти и народ србски моћи достојно оценити ово решење, које је јавни и фактички доказ мога балговољења и поверења према теби и народу србском, да ће влада србска подпуно и свагда испуњавати обвезности, које она има према сизереном двору и да ћете бодро настојавати да се означени градови сачувају…. (Београд у XIX веку, Из дела страних писаца, Београд 1967, 8.)

Свечана предаја кључева градова извршена 6.априла 1867.године на Калемегдану који је тада био ледина и служио за војне вежбе, његово уређење креће тек од 1869. године. Поред заставе турског батаљона подигнута је и српска застава уз топовске пуцње. Кључеве је кнезу Михаилу предао београдски мухафиз Али Риза паша.

Иако у вазалном односу према Порти овим догађајем исписивала се нова страница српске историје. Отпочело је ново поглавље српске политике и друштва. То је био знак да је Србија на сигурном путу за стицање независности, што се и десило на Берлинском конгресу 1878. године.

Место на Калемегдану где је извршена предаја кључева српских градова има карактер историјског места. Коста Главинић  председник Општине београдске је 1935.године на том месту засадио  стабла тисе. Поводом обележавања стогодишњице од предаје кључева, 1967. године, подигнут је споменик на месту самог догађаја, на десној страни шетне стазе на улазу у Калемегдан.

Извор:

1.Група аутора, Историја Београда (I-III), Просвета, Београд 1974.

2. Д.Н.Јовановић, Бомбардовање Београда 1862. године, у: Стари Београд, Београд 1951.
3. И.Весковић,Чукур чесма, ЗЗСКГБ, Београд 2009.
4. Ж.П.Јовановић, Из старог Београда, Београд 2012.

5.Н.Мишковић, Базари и булевари, свет живота у Београду 19.века, МГБ, 2003 Београд