АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ЗАВЕРА ЗА РУШЕЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ

Ако се по јутру дан познаје, онда Југославији једноставно није било суђено да опстане. Од тренутка када је створено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године, нова држава је имала бројне и моћне непријатеље. Оно што је било страшније од самих тих непријатеља јесте њихова међусобна сарадња.

Антијугословенски комплот био је разгранат, моћан и, показало се, неуништив. Иза њега су стајале моћне организације и још моћније државе. Тај тихи рат против нове државе вођен је на свим нивоима: он је био пропагандни (психолошки), обавештајни, герилско-терористички, економско-финансијски. Непријатељи су били и унутар и изван ње. Био је то суров, беспоштедан, мрачан и бескомпромисан напад на једну нову државу која је многима својим настанком помрсила рачуне.

Италија спрема разбијање суседа

Италија је због својих империјалистичких амбиција и претензија на југословенски део јадранске обале била највећи противник Југославије. Није прошло ни два дана од проглашења југословенског уједињења, а италијанска врховна команда је саставила план за разбијање свог новог суседа на истоку, план генерала Пјетра Бадоља. По том плану, требало је уз помоћ антијугословенских сепаратистичких снага, пре свега у Хрватској и Словенији, почети пропагандни и субверзивни рат и развити унутар Југославије мрежу агената који би радили на унутрашњој дестабилизацији и разбијању државе. План је одобрио председник владе Виторио Емануеле Орландо и министар иностраних послова Сидни Сонино.

Центар италијанске обавештајне службе за Краљевину СХС био је у Трсту. Свака италијанска армија је имала своје локалне обавештајне центре, као Трећа тршћанска у Пули, Задру и Сушаку. У престоници државе, у Београду, постојала је велика организација италијанске пропаганде, чије је седиште било у згради италијанског посланства. Агенти овог центра били су италијански трговци. По овдашњим обавештајним изворима, центри италијанске шпијунаже на југословенској територији били су у Загребу и Бакру, луци у близини Ријеке, док је највише италијанских шпијуна било међу трговцима стоком у Хрватској и Далмацији. Према информацијама Министарства војске у Београду, важну улогу у италијанској шпијунажи имали су италијански конзулати. Тако је у конзулату у Београду за обавештајни рад био задужен чиновник, чије је шифровано име било „Бува”.

Бугарска и ВМРО

Македонска унутрашња револуционарна организација (ВМРО) је главну базу имала на територији Бугарске, у Петричкој области на југозападу земље, коју је ВМРО контролисао. Ова терористичка и герилска организација имала је војне формације, које су отворено крстариле по области и наплаћивале порез, тако да је то била држава у држави. И поред непрестаног југословенског инсистирања, влада Александра Стамболијског, која је водила пријатељску политику према Југославији, испрва није предузимала ништа да растури тај покрет, правдајући се недостатком војних потенцијала, који су били смањени јер је тако налагао уговор о миру из 1919. године. Касније је кренула у обрачун са организацијом, што је довело до крвавог преврата у Бугарској 9. јуна 1923. године, уз учешће ревизионистичких снага и ВМРО-а. Сам Стамболијски је мучен, убијен, а леш му је масакриран.

Циљ ВМРО-а је био одвајање Вардарске Македоније од Краљевине СХС и припајање Бугарској. Организација је вршила сталне упаде из своје бугарске базе и терорисала становништво, вршила атентате и саботаже. Између 1919. и 1934. ВМРО је извршио 476 упада на југословенску територију. У сукобима са комитама погинуло је 185 војника и полицајаца, као и 253 цивила.

Посебно је чврста била сарадња између Италије и ВМРО-а. Италија је финансирала акције у Македонији и спонзорисала сарадњу македонских и албанских сепаратиста и качачких група у Албанији, чији је циљ био устанак у западним деловима Македоније под југословенском влашћу.

Будимпештански центар

Мађарска у антијугословенској акцији није заостајала за Италијом. У овој земљи су постојали посебни центри за обуку агената за шпијунски рад. Центри су се налазили у Будимпешти и Печују, и у њима су се обучавале три класе агената. Задатак најелитније је био да унутар земље ступи у контакт с мађарским свештеницима и учитељима. Другу класу су чинили они који су већ имали искуства у илегалном прелажењу границе, док су трећу чинили почетници без искуства. Будимпешта је била и један од важних центара окупљања антијугословенских организација. Још 1920. године у Будимпешти је формиран Југословенски револуционарни комитет, чији је циљ био помагање устанака у Југославији. Комитет је одржавао везе са Комитетом за националну одбрану Косова, чији је један од вођа, Хасан Приштина, често боравио у главном граду Мађарске, затим Црногорцима присталицама бившег краља Николе, италијанском и мађарском владом. Комитет је одржавао присне везе и са загребачким комунистима и рачунао на њихово јачање као на фактор дестабилизације државе. Националистичка организација пробуђених Мађара била је један од стожера антијугословенског окупљања у Мађарској. На пролеће 1922. године у просторијама ове организације одржан је састанак с представницима мађарске војске, којем је присуствовао Хусеин Хилми Дурић, будимски муфтија и бивши имам у Аустроугарској, као и албански конзул у Будимпешти. На састанку је разматран напад планиран за 15. мај 1922. године како би се подигла побуна која се очекивала у Хрватској, Босни и јужној Србији, или подршка тој побуни. У нападу је требало да учествује око 8.000 људи са мађарске стране, махом хрватских емиграната, и око 500 са албанске стране. Главна група, око 3.000 људи, требало је да удари преко Вуковара према Винковцима, како би пресекла железничку везу и онемогућила помоћ из Србије. Синхронизовано би деловале и чете из Албаније и неколико чета из Бугарске, које би упале у Македонију.

Бољшевици против Краљевине СХС

За нову власт у Русији, бољшевике, Краљевина СХС је била симбол версајског поретка, империјалистичка творевина Антанте, тамница народа, савезница великих сила које су биле изразито антикомунистички настројене (Француске и Велике Британије), уточиште руске беле антикомунистичке емиграције… Довољно разлога за идеју да је најбоље ту државу, уз помоћ њених унутрашњих слабости и непријатеља, избрисати са политичке карте. Бољшевичка идеолошка оштрица је била уперена против, како су је звали, српске хегемонистичке буржоазије, чије је дело, по њима, била југословенска држава. План њеног уништења био је предат на реализацију Комунистичкој интернационали (Коминтерни), тачније њеном извршном комитету, али су у њему учествовале и совјетске обавештајне службе и дипломатска представништва, посебно оно у Бечу, из ког је диригована акција у Југославији. На свом Петом конгресу јула 1924. године Коминтерна је одлучила да растури ту државу по националним границама. Створен је широки балкански антијугословенски блок, састављен од југословенских комуниста, ВМРО-а, с којим је маја 1924. године у Бечу потписан споразум о сарадњи, и Хрватске републиканске сељачке странке Стјепана Радића, која се прикључила Сељачкој интернационали, још једној од бољшевичких организација. На пролеће 1925. године у Бечу су војна обавештајна служба при совјетској амбасади и војна ћелија југословенских комуниста, коју су чинили совјетски обавештајци Мустафа Голубић, Павле Бастајић, Божин Симић и други, припремале атентате на краља Александра и Николу Пашића, као и терористичке нападе на јавне зграде у Београду и широм Југославије. Правовременом акцијом југословенских власти и због неких спорова унутар бољшевичких савезника (сукоба у ВМРО-у између просовјетске фракције и противника сарадње са Совјетима), акција није дала жељене резултате, али су бољшевици све до средине тридесетих година остали непомирљиви противници југословенске државе.

АУТОР: Иван Ристић

 

Извор: часопис Историја, бр. 27, Ecoprint d. o. o., Београд, стр. 18–20.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Jovan_skerlic
Претходни чланак

ЈОВАН СКЕРЛИЋ: Ако не знам јаје снети...

hilandar
Наредни чланак

Избио је пожар на Хиландару