Израз смоквин лист проистекао је такође из библијске приче о животу првих људи у Еденском врту. Већ смо, у претходном прилогу (Адамова јабучица), видели како је на наговор лукаве змије знатижељна и лаковерна Ева загризла плод забрањеног Дрвета познања добра и зла, давши га и свом мужу Адаму, који такође, несмотрено, начини велики грех. Тај се тренутак у Књизи постања (у Старом завјету) описује овако:

„Тада се обадвома отворише очи, и спознају да су голи те сплетоше смокова лишћа и направе себи прегаче.”

По томе је и Бог сазнао да су Адам и Ева прекршили његову забрану, а затим и како се све збило: да је змија на зло наговорила Еву, а Ева Адама. И изрекао им је свима тешке казне. Пре свега змији:

„Кад си то учинила, проклета била међу свим животињама и свом звјеради дивљом! По трбуху своме пузаћеш и земљу јести свег живота свог…”

А Еви рече:

„Трудноћи твојој муке ћу умножити, у мукама дјецу ћеш рађати. Жудња ће те мужу тјерати, а он ће господарити над тобом.”

Најтежу казну искусио је ипак Адам. Њему је Бог рекао:

„Јер си послушао глас своје жене те јео са стабла с којега сам ти забранио да једеш рекавши: С њега ниси јео! ‒ ево: Земља нека је због тебе проклета: с трудом ћеш се од ње хранити свега вијека свог! Рађаће ти трњем и коровом, а хранићеш се пољским раслињем. У зноју лица свога хљеб свој ћеш јести…”

Тако Бог истера човека из раја „и настани га источно од врта еденског, па поставио херувиме (анђеле) и пламени мач који се свјетлуцао ‒ да стражаре над стазом која води к стаблу живота” (да га људи не би докучили и тако постали бесмртни).

У Старом завјету говори се даље о животу Адамових и Евиних потомака, али нас то овде неће занимати. Вратићемо се стога самом изразу смоквин лист. Видели смо да је то, по Библији, била прва одећа којом су Адам и Ева, кад су стекли способност разликовања добра и зла и спознали стид, прекрили „срамотне” делове свога тела. Одатле се касније развило и савремено значење тога израза: „оно чиме се покрива каква срамота” или „средство за прикривање (лажног стида)”.

Милан Шипка

ИЗВОР: Шипка 2013⁷: Милан Шипка, Зашто се каже, Нови Сад: „Прометеј”, стр. 62‒63.