AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Zašto se kaže: LABUDOVA PESMA

Poslednji značajniji rad ili delo nekog stvaraoca pre njegove smrti (na kraju aktivnog umetničkog, naučnog ili kakvog drugog stvaranja) naziva se obično labudova pesma.

U našem jeziku taj se izraz veoma često upotrebljava, i to ne samo da bi se označilo zadnje delo nekog stvaraoca nego i zadnja manifestacija kakvog talenta uopšte, kao što je, recimo, poslednja velika igra jedne generacije sportista, fudbalske ekipe i sl. Čak je, u svoje vreme, poslednja vožnja železnice na parni pogon na uskotračnoj pruzi Čapljina‒Nikšić propraćena u štampi sentimentalnim tekstom pod naslovom Labudova pesma neumornog „ćire”.

Izraz labudova pesma veoma je star. Poznavali su ga još i antički Grci i Rimljani. Oni su verovali da labudovi pred smrt ispuštaju glasove koji podsećaju na lepu melodičnu pesmu-tužbalicu. Po  nekim mitovima, svi se labudovi, kad osete da im se bliži kraj i da dolazi smrtni čas, vraćaju na reku Meandar (u Maloj Aziji) da tu otpevaju svoju poslednju pesmu. Ezop je u jednoj besedi (VI v. pre n. e.) zabeležio: „Govore da labudovi pevaju pred smrt. A junakinja Eshilove tragedije Agamemnon i Klitemnestra za predsmrtne nadahnute reči Kasandrine i ne kaže: ’Ona, koja je, slično labudu, propevala svoju poslednju, žalobnu, smrtnu pesmu’.” Izraz labudova pesma upotrebio je na jednom mestu i Ciceron u svome delu O govorniku. Da verovanja o predsmrtnoj pesmi labuda, pretočena u jedan lep i slikovit izraz, nisu bez osnova, svedoči veliki nemački prirodnjak Alfred Edmund Brem (Brehm). U poznatom delu Život životinja (Tierleben) on, pored ostalog, detaljno opisuje i život labudova, ističući ovo zapažanje istraživača Šilingsa:

„Labud žutokljuni ne samo što posmatrača oduševljava lepim izgledom… nego i otvorenim, različitim i čistim tonovima svoga glasa kojima se javlja svakom prilikom…”

To milozvučno oglašavanje pojačava se naročito u situacijama kad na zamrzlim rekama ovim prekrasnim pticama zapreti opasnost da ostanu bez hrane i tako uginu.

„U takvim sam prilikama” ‒ priča Šilings ‒ „čitave dugačke zimske večeri i čitave noći mnogo puta slušao tužaljke brojnih glasova iz daljine… To pevuckavo dozivanje podsećalo je čas na prijatni zvuk zvona, čas na zvukove kakvog instrumenta.”

Na osnovu ovog opisa i drugih podataka, Brem konstatuje:

„Sve što se govori o pesmi umirućeg labuda nisu izmišljotine, jer poslednji uzdasi smrtno ranjenog labuda izvijaju se u vidu pevajuće melodije.”

„Po svemu tome” ‒ zaključuje veliki prirodoslovac ‒ „priča o labudovoj pesmi pokazuje se vrlo istinutom. Ona je, očigledno, zasnovana na stvarnosti, ali su je poezija i bajka odneli u drugu formu. Pravim pevačem umirući labud ne može se smatrati, ali njegov poslednji uzdah toliko je melodičan, kao i svaki drugi koji on proizvodi.”

Labudovi, dakle, bar oni žutokljuni (tzv. kliktavci), ipak umiru pevajući. Ta činjenica bila je, kako smo videli, oslonac i za stvaranje ustaljenog izraza labudova pesma.

 

Milan Šipka

 

IZVOR: Šipka 20137: Milan Šipka, Zašto se kaže, Novi Sad: „Prometej”, str. 213‒215.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

vladislav_petkovic_dis
Prethodni članak

Rođen je pesnik Vladislav Petković Dis

28Savcic-Milos
Naredni članak

Umro je industrijalac i gradonačelnik Beograda Miloš Savčić