АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Зашто се каже: ЛАБУДОВА ПЕСМА

Последњи значајнији рад или дело неког ствараоца пре његове смрти (на крају активног уметничког, научног или каквог другог стварања) назива се обично лабудова песма.

У нашем језику тај се израз веома често употребљава, и то не само да би се означило задње дело неког ствараоца него и задња манифестација каквог талента уопште, као што је, рецимо, последња велика игра једне генерације спортиста, фудбалске екипе и сл. Чак је, у своје време, последња вожња железнице на парни погон на ускотрачној прузи Чапљина‒Никшић пропраћена у штампи сентименталним текстом под насловом Лабудова песма неуморног „ћире”.

Израз лабудова песма веома је стар. Познавали су га још и антички Грци и Римљани. Они су веровали да лабудови пред смрт испуштају гласове који подсећају на лепу мелодичну песму-тужбалицу. По  неким митовима, сви се лабудови, кад осете да им се ближи крај и да долази смртни час, враћају на реку Меандар (у Малој Азији) да ту отпевају своју последњу песму. Езоп је у једној беседи (VI в. пре н. е.) забележио: „Говоре да лабудови певају пред смрт. А јунакиња Есхилове трагедије Агамемнон и Клитемнестра за предсмртне надахнуте речи Касандрине и не каже: ’Она, која је, слично лабуду, пропевала своју последњу, жалобну, смртну песму’.” Израз лабудова песма употребио је на једном месту и Цицерон у своме делу О говорнику. Да веровања о предсмртној песми лабуда, преточена у један леп и сликовит израз, нису без основа, сведочи велики немачки природњак Алфред Едмунд Брем (Brehm). У познатом делу Живот животиња (Tierleben) он, поред осталог, детаљно описује и живот лабудова, истичући ово запажање истраживача Шилингса:

„Лабуд жутокљуни не само што посматрача одушевљава лепим изгледом… него и отвореним, различитим и чистим тоновима свога гласа којима се јавља сваком приликом…”

То милозвучно оглашавање појачава се нарочито у ситуацијама кад на замрзлим рекама овим прекрасним птицама запрети опасност да остану без хране и тако угину.

„У таквим сам приликама” ‒ прича Шилингс ‒ „читаве дугачке зимске вечери и читаве ноћи много пута слушао тужаљке бројних гласова из даљине… То певуцкаво дозивање подсећало је час на пријатни звук звона, час на звукове каквог инструмента.”

На основу овог описа и других података, Брем констатује:

„Све што се говори о песми умирућег лабуда нису измишљотине, јер последњи уздаси смртно рањеног лабуда извијају се у виду певајуће мелодије.”

„По свему томе” ‒ закључује велики природословац ‒ „прича о лабудовој песми показује се врло истинутом. Она је, очигледно, заснована на стварности, али су је поезија и бајка однели у другу форму. Правим певачем умирући лабуд не може се сматрати, али његов последњи уздах толико је мелодичан, као и сваки други који он производи.”

Лабудови, дакле, бар они жутокљуни (тзв. кликтавци), ипак умиру певајући. Та чињеница била је, како смо видели, ослонац и за стварање устаљеног израза лабудова песма.

 

Милан Шипка

 

ИЗВОР: Шипка 20137: Милан Шипка, Зашто се каже, Нови Сад: „Прометеј”, стр. 213‒215.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

vladislav_petkovic_dis
Претходни чланак

Рођен је песник Владислав Петковић Дис

28Savcic-Milos
Наредни чланак

Умро је индустријалац и градоначелник Београда Милош Савчић