АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Зашто се каже КОЛО СРЕЋЕ

У познатом спеву Осман дубровачког песника Ивана Гундулића помиње се, поред осталог, и коло среће. Гундулић каже:

 

Коло од среће уоколи

вртећи се не пристаје:

тко би гори, ето је доли,

а тко доли, гори устаје.

 

У овим стиховима, и стиховима који следе, песник указује на пролазност свега постојећег, па и сваке силе и зла, односно на сталне промене у свету. Зато наставља:

 

Сад врх сабље круна виси,

сад врх круне сабља пада,

сад на царство роб се узвиси,

а тко цар би, роб је сада.

 

Тиме је Гундулић, подстакнут поразом Турака у бици код Хоћима (1621), већ у првој половини XVII столећа, дакле двеста година раније, наговестио пропаст моћне турске царевине и турског господства на нашим просторима. О дубљем историјском смислу и уметничким вредностима његовог спева могло би се писати и говорити надуго и нашироко. Али то је посао за историчаре књижевности. Нас овде занима само израз коло среће, који се јавља у наведеним стиховима.

Треба одмах рећи да тај израз није плод Гундулићевог песничког надахнућа, него устаљеног схватања живота које је владало у његово време, и које столеће пре. У складу с тим схватањем, идеја пролазности и сталних промена у свету представљена је у виду тзв. точка судбине. На том точку (или колу) виде се људи привезани за паоке како се уздижу или падају, зависно од тога где се налазе. Окретањем точка или кола судбине у средњем веку тумачила се и пропаст древних цивилизација (асирске, феничанске, египатске и др.), смена различитих облика владавине, па и личне судбине обичних људи. Сматрало се, наиме, да се у историји све врти укруг: мир рађа богатство, богатство рађа лењост, лењост изазива свадљивост, свадљивост доводи до рата, који се завршава миром, да би опет настало богатство које рађа лењост… И тако се у одређеним циклусима све стално понавља.

По том схватању, и човекова судбина зависи од кола среће, тачније: од места на коме се налази, тј. да ли је привезан за део точка који се уздиже или за онај који пада.

Овакве средњовековне представе људске судбине и судбине народа и цивилизација, настале негде средином другог миленијума, дакле око 1.500 године, имају, у ствари, свој корен у грчкој и римској митологији. Оне су везане за култ богиње Фортуне, испрва италског божанства блаженства, плодности и жена, која је касније у старом Риму поштована као божанство среће и судбине. Стога је Фортуна поистовећивана са старогрчком богињом среће Тихом.

Фортуна је обично представљана с ознакама променљивости судбине: пре свега кругом, точком или колом које се окреће. Из такве представе се касније, у средњем веку, развио већ поменути точак судбине или коло среће, које и данас живи, ређе као слика, а више као устаљени израз у језику. Тај се израз наводи и у Речнику Матице српске, с напоменом да означава „несталност среће у животу”.

Милан Шипка

 

Извор: Шипка 20137: Милан Шипка, Зашто се каже, Нови Сад: „Прометеј”, стр. 52–53.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

german
Претходни чланак

Рођен је патријарх српски Герман

petrovic
Наредни чланак

Умро је редитељ Александар Петровић