Onome koji kudi ili omalovažava nešto do čega, i pored najveće želje, sâm ne može doći, kaže se podrugljivo: Kiselo grožđe! To bi otprilike trebalo da znači: „Kiselo ti je jer ga se ne možeš domaći” ili, u širem smislu: „Potcenjuješ to zato što ti je nedostupno”.

Ovaj podrugljivi (ironični) izraz preuzet je takođe iz jedne basne Ivana Andrejeviča Krilova, koja je, pod naslovom Lisica i grožđe, objavljena davne 1808. godine. Ta basna, u prepevu Todora Manevića, ide ovako:

Gladna kuma lija u vrt se zavukla;

Grozdovi se grožđa u njemu rumene,

A kumi se cakle i zubi i oči njene.

Grozdovi su sočni, kao jakint gore,

Al’ je muka samo što stoje visoko.

Odakle i makar kako ona njima prišla:

Samo vidi oko.

A za zub baš ništa.

Lijine muke zbog toga što ne može da dohvati grožđe pisac basne razrešava ovako:

Pomučiv se tako ceo časak jedan

pođe i govoriti jetko: „Pa šta tu!

Na izgled je vredan,

Ali zelen i ni zrna zrelog nema

‒ Odmah zubi ti utrnu!”

Nedostupno grožđe za liju je, dakle, bilo zeleno i ‒ kiselo!

Iz toga se kasnije razvilo opšte značenje izraza kiselo grožđe: „tobožnje preziranje i kuđenje neke vrednosti koja se ne može dokučiti”.

U ruskom jeziku, iz koga smo ga preuzeli (preko Krilovljeve basne), taj izraz glasi zeleno grožđe (zelën vinograd) i ima svoje još dublje poreklo. Krilov je, u stvari, literarno nadogradio staru rusku poslovicu, koja u prevodu glasi: „Zeleno je grožđe kada ga ne daju.” Na osnovu te poslovice nastala je basna, a preko basne proširio se izraz zeleno grožđe (u ruskom jeziku), a onda i kod nas ‒ kiselo grožđe.

Milan Šipka

IZVOR: Šipka 2013⁷: Milan Šipka, Zašto se kaže, Novi Sad: „Prometej”, str. 191‒192.