Ономе који куди или омаловажава нешто до чега, и поред највеће жеље, сâм не може доћи, каже се подругљиво: Кисело грожђе! То би отприлике требало да значи: „Кисело ти је јер га се не можеш домаћи” или, у ширем смислу: „Потцењујеш то зато што ти је недоступно”.

Овај подругљиви (иронични) израз преузет је такође из једне басне Ивана Андрејевича Крилова, која је, под насловом Лисица и грожђе, објављена давне 1808. године. Та басна, у препеву Тодора Маневића, иде овако:

Гладна кума лија у врт се завукла;

Гроздови се грожђа у њему румене,

А куми се цакле и зуби и очи њене.

Гроздови су сочни, као јакинт горе,

Ал’ је мука само што стоје високо.

Одакле и макар како она њима пришла:

Само види око.

А за зуб баш ништа.

Лијине муке због тога што не може да дохвати грожђе писац басне разрешава овако:

Помучив се тако цео часак један

пође и говорити јетко: „Па шта ту!

На изглед је вредан,

Али зелен и ни зрна зрелог нема

‒ Одмах зуби ти утрну!”

Недоступно грожђе за лију је, дакле, било зелено и ‒ кисело!

Из тога се касније развило опште значење израза кисело грожђе: „тобожње презирање и куђење неке вредности која се не може докучити”.

У руском језику, из кога смо га преузели (преко Криловљеве басне), тај израз гласи зелено грожђе (зелëн виноград) и има своје још дубље порекло. Крилов је, у ствари, литерарно надоградио стару руску пословицу, која у преводу гласи: „Зелено је грожђе када га не дају.” На основу те пословице настала је басна, а преко басне проширио се израз зелено грожђе (у руском језику), а онда и код нас ‒ кисело грожђе.

Милан Шипка

ИЗВОР: Шипка 2013⁷: Милан Шипка, Зашто се каже, Нови Сад: „Прометеј”, стр. 191‒192.