„У својој сатири Јазавац пред судом Петар Кочић је езоповским језиком извргао беспоштедној критици наказности аустроугарског режима у Босни и Херцеговини.”

Тако стоји у једном приказу Кочићевог дела, које сви добро познајемо. Знамо добро и његов језик, за који је Исидора Секулић једном приликом рекла:

„Кад би могао језик једнога човека постати књижевни језик, ја бих гласала за Кочићев језик. Која снага, који стил, која магика трансцендентна!”

И велики критичар Јован Скерлић је писао како је Кочићев језик „одабран, чист, течан, звучан”. Сличне су оцене изрицали и многи други критичари и писци. Сад смо овде сазнали да је Кочић (у Јазавцу) писао и „езоповским језиком”. О каквом се то језику ради и шта, у ствари, значи израз езоповски језик!

Није тешко закључити да се тим изразом означава језик каквим је писао Езоп, стари грчки баснописац из VI столећа пре наше ере. Родом из Фригије у Малој Азији, овај бивши роб у служби више господара стекао је велику славу својим кратким причама о животињама, које, заправо, представљају људске врлине и мане: лисица ‒ лукавост, вук ‒ прождрљивост, јагње ‒ невиност итд. Езоп, дакле, о људској покварености, лукавости, подмуклости, грабежљивости и сл. није говорио директно, него увијено. Саопштавао је истину о људима заогрнуту у животињско рухо. То је био његов начин изражавања, његов језик, који се разликовао од језика осталих писаца. Касније, када су и други књижевни ствараоци почели тако да пишу, тај начин алегоријског изражавања назван је по њему езоповски (или езопски) језик.

Езоповским језиком писали су своја дела Езопови настављачи, баснописци: Федар, Ла Фонтен, Лесинг, Гете, Крилов, Шчедрин, па и наш Доситеј Обрадовић.

Тај језик, међутим, није карактеристичан само за писце басни. И други књижевници, кад не смеју или неће да говоре отворено о опачинама свога времена и своје средине, служе се езоповским језиком. Најбољи пример је наш Петар Кочић, који у једној својој песми у прози, под насловом Молитва, говори управо о томе. Он каже:

„О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, тирјанима и зулумћарима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском.”

Такве речи је тражио и налазио и велики енглески сатиричар Џонатан Свифт (1667‒1715), који, како стоји у једном осврту, „израђује оштро нацртану моралну слику те епохе, мада често у друго рухо одевене и са измењеним гласом езопског језика”.

Езоповски (или езопски) језик је, дакле, казивање у коме су мисао и истина одевени у друго рухо, то је пренесен, алегоричан говор којим се служе многи писци, међу којима је први био Езоп, по чијем је имену онда и настао сâм тај израз.

Милан Шипка

ИЗВОР: Шипка 2013⁷: Милан Шипка, Зашто се каже, Нови Сад: „Прометеј”, стр. 187‒188.