AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

ZAŠTO OTMIČAR OTETU DEVOJKU TRIPUT OPASUJE SVOJIM PASOM?

Nenošenje pojasa u narodu se smatra neprikladnim ponašanjem ili pak znakom potpunog poverenja prema osobi koja se tako dočekuje, odnosno prema osobi pred kojom se skidamo. Kada, na primer, Karađorđe nastoji da nagovori vojvodu Lazara Mutapa da ga odmeni u megdanu sa Crnim Arapinom, koristi upravo ustaljena verovanja. Nastojeći da vojvodi naglasi kako ga smatra izuzetno bliskim prijateljem, čovekom od bezuslovnog poverenja, on Mutapa prima gologlav i bez pojasa, dakle, lišen „svakoje zaštite”.

Kada se ko u društvu ponaša nedolično, u neskladu sa prihvaćenim društvenim normama, kaže se kako je raspojasan. Iz tih razloga se zarobljenim vojnicima ili uhapšenicima skida opasač. U vestern filmovima uočavamo banalan, ali rečit primer. Traži se od neprijatelja da skida opasač i da ga zajedno sa oružjem baci na zemlju, iako bi bilo dovoljno, površno gledano, da neprijatelj samo izvadi oružje iz futrole i odbaci ga. Da pojas kod mnogih naroda predstavlja simboličnu oznaku društveno prihvaćenog položaja, pokazuju mnoge borilačke veštine u kojima se veština i osposobljenost boraca potvrđuje bojom i stepenom pojasa koji poseduje. To je očigledno u džudou, karateu, boksu. Sličan stav sadržan je i u 48. članu Dušanovog zakonika:

„Kada umre vlastelin, dobri konj i oružje da se daje caru, a velika biserna svita i zlatan pojas neka budu sinu mu, i da mu car ne oduzme; a ako ne uzme sina, a ako ima kćer, to neka je vlasna uzeti ih kći i slobodno ih prodati ili pokloniti.”

Dakle, posle smrti vlastelinove vladaru se vraćaju neke od oznaka dostojanstva, koje je vladar darovao pokojnom vlastelinu, ali zlatni pojas pripada naslednicima. Ime vizantijske carice Zoste znači „opojasana”, što je odlika bliska odrednici Porfirogenit („rođen na porfiru, purpuru”, kako priliči budućem caru).

U okviru kruga naših narodnih epskih pesama koje opevaju nedogovorenu, dakle, nasilnu otmicu često nas začuđuje što oteta devojka koja, po pravilu, prvi put vidi otmičara (a ovaj najčešće pripada i drugoj konfesiji) ne nastoji da pruži otpor. Oteta je i otmičar ju je stavio iza sebe na konja. Pesma podvlači, a mi preko toga, ne razumevajući, olako prelazimo, kako je otmičar triput opasuje svojim pasom. Čitalac ili slušalac ovu napomenu prihvata uzgredno, poput opaske kako je suvozač u kolima stavio sigurnosni pojas. Međutim, tim postupkom otmičar je stavio devojci na znanje kako su njegove namere časne. U prošlosti su devojke odrastale pomirene sa mogućnošću da će budućeg supruga možda prvi put ugledati na venčanju. Ni otmice kao način sklapanja brakova nisu bile retke. Ono čega je oteta devojka trebalo ozbiljno da se plaši jeste da bude silovana i pretvorena u seksualnu robinju pojedinca ili, čak, čitave grupe. Međutim, triput obavijena muškarčevim pasom, odnosno pojasom, dobijala je nemu poruku otmičara kako je on uzima za zakonitu suprugu. U ovom kontekstu valja imati u vidu značaj koji narod pridaje trostrukom obilasku u procesu ustanovljavanja supružanske zajednice, od tri obilaska „oko vrbe” (divlji brakovi, neregularni), do tri obilaska prilikom crkvenog venčanja.

Semantika opasivanja bliska je semantici pojasa. Počiva na verovanju u magičnu zaštitnu moć zatvorenog kruga. U tu svrhu su se ograđivale kuće, omeđivale njive i čitave naseobine. U tu svrhu je, na primer, Romul uzorao, odnosno omeđio prostor budućeg grada Rima (uzgred budi rečeno, to čini pošto je na sebe stavio pojas). U tu svrhu su u vremenima boleština, epidemija, žitelji naselja „oboravali” naseobinu. Uzoravali su, poštujući posebnu obrednu proceduru (odabir onih koji smeju da oboravaju, blizanci ili bar jednodanići, odbir volova koji će se ujarmiti), zatvorenu kružnu brazdu oko naselja. U želji da agrarna godina koja počinje bude plodna, berićetna, vršeni su od vremena zimske sve do letnje solsticije obredni ophodi naselja (koledari, vodičari, poklade, lazarice, dodole, đurđevdanske povorke, jeremije, kraljice…).

Opasivanje hramova, o čemu je u stručnoj literaturi bilo dosta reči, ali bez pravog odgovora, ima dvojaku svrhu. To je izraz želje da se božanska energija sabere, sabije i usmeri ka željenom cilju, ili da se ta energija prikupi na materijalu kojim je opasivanje hrama obavljeno, kako bi se kasnije iskoristila za postizanje određenog cilja.

Nenad Ljubinković

 

Izvor: Ljubinković 2014: Nenad Ljubinković, Naši daleki preci, Kolo 106, knj. 713, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 334‒337.

 

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Selo Grgurevci
Prethodni članak

SLEPICA IZ GRGUREVACA ‒ KOSOVKA DEVOJKA

nikola-mitic
Naredni članak

Rođen je operski pevač Nikola Mitić