АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ЗАШТО ОТМИЧАР ОТЕТУ ДЕВОЈКУ ТРИПУТ ОПАСУЈЕ СВОЈИМ ПАСОМ?

Неношење појаса у народу се сматра неприкладним понашањем или пак знаком потпуног поверења према особи која се тако дочекује, односно према особи пред којом се скидамо. Када, на пример, Карађорђе настоји да наговори војводу Лазара Мутапа да га одмени у мегдану са Црним Арапином, користи управо устаљена веровања. Настојећи да војводи нагласи како га сматра изузетно блиским пријатељем, човеком од безусловног поверења, он Мутапа прима гологлав и без појаса, дакле, лишен „свакоје заштите”.

Када се ко у друштву понаша недолично, у нескладу са прихваћеним друштвеним нормама, каже се како је распојасан. Из тих разлога се заробљеним војницима или ухапшеницима скида опасач. У вестерн филмовима уочавамо баналан, али речит пример. Тражи се од непријатеља да скида опасач и да га заједно са оружјем баци на земљу, иако би било довољно, површно гледано, да непријатељ само извади оружје из футроле и одбаци га. Да појас код многих народа представља симболичну ознаку друштвено прихваћеног положаја, показују многе борилачке вештине у којима се вештина и оспособљеност бораца потврђује бојом и степеном појаса који поседује. То је очигледно у џудоу, каратеу, боксу. Сличан став садржан је и у 48. члану Душановог законика:

„Када умре властелин, добри коњ и оружје да се даје цару, а велика бисерна свита и златан појас нека буду сину му, и да му цар не одузме; а ако не узме сина, а ако има кћер, то нека је власна узети их кћи и слободно их продати или поклонити.”

Дакле, после смрти властелинове владару се враћају неке од ознака достојанства, које је владар даровао покојном властелину, али златни појас припада наследницима. Име византијске царице Зосте значи „опојасана”, што је одлика блиска одредници Порфирогенит („рођен на порфиру, пурпуру”, како приличи будућем цару).

У оквиру круга наших народних епских песама које опевају недоговорену, дакле, насилну отмицу често нас зачуђује што отета девојка која, по правилу, први пут види отмичара (а овај најчешће припада и другој конфесији) не настоји да пружи отпор. Отета је и отмичар ју је ставио иза себе на коња. Песма подвлачи, а ми преко тога, не разумевајући, олако прелазимо, како је отмичар трипут опасује својим пасом. Читалац или слушалац ову напомену прихвата узгредно, попут опаске како је сувозач у колима ставио сигурносни појас. Међутим, тим поступком отмичар је ставио девојци на знање како су његове намере часне. У прошлости су девојке одрастале помирене са могућношћу да ће будућег супруга можда први пут угледати на венчању. Ни отмице као начин склапања бракова нису биле ретке. Оно чега је отета девојка требало озбиљно да се плаши јесте да буде силована и претворена у сексуалну робињу појединца или, чак, читаве групе. Међутим, трипут обавијена мушкарчевим пасом, односно појасом, добијала је нему поруку отмичара како је он узима за закониту супругу. У овом контексту ваља имати у виду значај који народ придаје троструком обиласку у процесу установљавања супружанске заједнице, од три обиласка „око врбе” (дивљи бракови, нерегуларни), до три обиласка приликом црквеног венчања.

Семантика опасивања блиска је семантици појаса. Почива на веровању у магичну заштитну моћ затвореног круга. У ту сврху су се ограђивале куће, омеђивале њиве и читаве насеобине. У ту сврху је, на пример, Ромул узорао, односно омеђио простор будућег града Рима (узгред буди речено, то чини пошто је на себе ставио појас). У ту сврху су у временима болештина, епидемија, житељи насеља „оборавали” насеобину. Узоравали су, поштујући посебну обредну процедуру (одабир оних који смеју да оборавају, близанци или бар једноданићи, одбир волова који ће се ујармити), затворену кружну бразду око насеља. У жељи да аграрна година која почиње буде плодна, берићетна, вршени су од времена зимске све до летње солстиције обредни опходи насеља (коледари, водичари, покладе, лазарице, додоле, ђурђевданске поворке, јеремије, краљице…).

Опасивање храмова, о чему је у стручној литератури било доста речи, али без правог одговора, има двојаку сврху. То је израз жеље да се божанска енергија сабере, сабије и усмери ка жељеном циљу, или да се та енергија прикупи на материјалу којим је опасивање храма обављено, како би се касније искористила за постизање одређеног циља.

Ненад Љубинковић

 

Извор: Љубинковић 2014: Ненад Љубинковић, Наши далеки преци, Коло 106, књ. 713, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 334‒337.

 

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Selo Grgurevci
Претходни чланак

СЛЕПИЦА ИЗ ГРГУРЕВАЦА ‒ КОСОВКА ДЕВОЈКА

nikola-mitic
Наредни чланак

Рођен је оперски певач Никола Митић