Да се не заборавиЗанимљивости

Захвална кћи и нежна мајка, побожна хришћанка и велики родољуб Јелена Балшић

Јелена, трећа по реду кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена је између 1366. и 1371. године. Као дете одрастала је у српској престоници – Крушевцу – где је током детињства стекла добро образовање, што ће се касније одразити на њену личност. На српском довру, под утицајем мајке Милице и монахиње Јефимије, рано је заволела књижевност и православље. За Ђурађа Страцимировића Балшића, господара Зете, удала се 1386. или 1387. године.

Удаја кћери за обласне господаре није била необична појава за кнеза Лазара. Као што је то учинио годинама раније, када је најстарију кћи Мару удао за Вука Бранковића, господара Косова, те 1386/87. године исто је учинио и са Јеленом. Премда је овај брак спадао у групу тзв. „политичких браковаˮ у изворима се наводи да је однос Јелене и њеног супруга био присан, пун љубави и разумевања. Ђурађ је у своју супругу имао пуно поверења, што се види и на основу чињенице да је баш њој поверавао неке од, за њега кључних, дипломатских мисија. Након турске победе код Никопоља, Јелена се 1396. године спремала на пут и сусрет са војводом Сандаљем Хранићем, једним од највећих супарника њеног мужа, тада несвесна везе која ће се касније изродити између ње и војводе.

Када је 18. априла 1403. године умро Ђурађ Страцимировић Балшић, Јелена је остала сама са малолетним сином – Балшом III. Све оно што је научила на српском двору, све оне вредности које јој је усадила мајка, кнегиња Милица, Јелена је показала управо у периоду после мужеве смрти. Она сада наступа као владарка Зете, господарица једне територије, али превасходно као брижна мајка која свим силама настоји да се заложи за свог сина и да Балши III сачува очевину. Овде можемо приметити и једну кључну разлику између Јелене и њене мајке – док је кнегиња Милица у име малолетног сина Стефана настојала да одржи мир са Турцима, Јелена је са друге стране ушла у сукоб са Млечанима, који ће трајати пуних пет година.

Почетком 1405. године избио је устанак у Зети, Скадар се ослободио млетачке власти, а Дриваст признао власт Балше III. Јелена се окренула Дубровчанима, који су са њеним супругом неговали пријатељске односе, и тражила помоћ у борби против Млечана. Ипак, није наишла на подршку уз образложење Дубровчана да то себи не могу допустити, с обзиром да су били у пријатељским односима и са Јелениним противницима. Јелена је по други пут суочена са војводом Сандаљем, који је и овога пута стао на страну Млечана осудивши устанак у Зети. У лето 1405. године нашла се млетачка флота пред Скадром. У граду је избила побуна, а Јелена и њен син једва успевају да се склоне у Дриваст. Млечани су тада понудили награду од 500 до 1.000 дуката за оног ко успе да им живе доведе Јелену и Балшу. Пар месеци касније, ова свота ће порасти на 2.000 дуката. У септембру 1405. године Дриваст је пао под млетачку власт, а највећи проблем за Балшиће био је недостатак савезника – Јелена није имала подршку чак ни од рођеног брата, деспота Стефана, који је био у добрим односима са Млечанима. Истина, деспот је посредовао измирењу предлажући мир на основу status quo ante. Јелена је на кратко добила турску помоћ, коју су Млечани брзо анулирали. Током јуна 1407. године започели су преговори о миру између зараћених страна, који ће се одужити наредних година, превасходно због питања Будве.

Током 1408. године главни услов на основу ког би Млечани пристали на мир био је одлазак Балше III у Венецију. Неколико пута је и сам деспот Стефан охрабривао свог сестрића на овакав потез, али је главни противник била управо Јелена. На овом месту поново можемо повући паралелу између Јелене Балшић и њене мајке, кнегиње Милице. Јелена је, понета мајчиним примером, донела одлуку да сама оде на двор свог противника и да се заложи за судбину свог сина. Подсетимо се, исто је учинила и кнегиња Милица која је отишла на двор турског султана Бајазита, залажући се за судбину свог сина Стефана. Тако се Јелена у августу 1409. године нашла на двору у Венецији, где ју је примио млетачки дужд Михаило Стено. Када је стала пред дужда, Јелена је истакла да је сама крива за све немире у Зети усмерене против Млечана. Заложила се за свог сина, што је оставило снажан утисак на Млечане, па су се према њој опходили са великим поштовањем. У Венецији је Јелена остала пуна три месеца, а након потписивања уговора на годину дана, 27. октобра 1409. године, упутила се у Дубровник.

Крајем 1411. године наступила је нова промена у животу Јелене, удовице Ђурађа Страцимировића Балшића. Она се те године удала за једног од највећих супарника свог преминулог супруга, ни мање ни више него за хумског војводу Сандаља Хранића. Нема сумње да је реч о браку склопљеном из политичких интереса, с обзиром на претензије које је Сандаљ усмеравао према Зети и Приморју. Истина је, додуше, да се војвода залагао за Јелениног сина Балшу код Млечана, што указује на добре односе међу њима.

У априлу 1421. године умро је Балша III. Јелена се помиње тек четири године касније у време немира у Босни. Заједно са својим супругом она је 1426. године отишла у Дубровник, у ком је приређен један од најсвечанијих дочека за војводу и његову супругу. И војвода Сандаљ Хранић  умро је 1435. године. Јелена је по други пут остала удовица. Крајем октобра наредне године отишла је у Дубровник по заоставштину свог другог супруга. Постоје назнаке да је желела да се настани у Републици, па чак и да подигне православни манастир на овој територији, али је овакав исход ипак изостао. Са Дубровчанима је до краја живота одржавала пријатељске односе, тамо је на чување слала своје ствари и новац.

Одана православљу, Јелена је 1440. године саградила Цркву Св. Богородице на Бешки, на Скадарском језеру, уз жељу да на овом месту буде сахрањена.

Цркву Св. Богородице

Црква Св. Богородице

Њен однос према православљу види се и на основу њеног односа са духовником, јерусалимским старцем Никандаром. Он је био састављач Јелениног тестамента, поред ког је за њу саставио и Горички зборник – скуп њихових писама, Јелениних посланица, житија и духовних текстова. Јеленин тестамент је, такође, од великог значаја. Он нам оставља доказ да је Јелена поседовала богату библиотеку, коју је даровала црквама, накит и иконе, које је даровала својим унукама.

Јелена Лазаревић-Балшић-Сандаљ умрла је у марту 1443. године. Сахрањена је у својој задужбини, Цркви Св. Богородице. Овај рад о њеном животу најбоље ћемо привести крају цитирајући речи Миодрага Ал. Пурковића: „Захвална кћи и нежна мајка, побожна хришћанка и велики родољуб, упорна и енергична, Јела Баошићка – Сандаљевица, спада у онај мали број жена које су оставиле велико име. Заиста, Неко беше Баошићка Јела!ˮ

ПИШЕ: Мирјана Варничић, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду

ЛИТЕРАТУРА:

  • Јелена Балшић у Списи о Косову, Просвета СКЗ, Београд 1993, стр. 165–173.
  • Миодраг Ал. Пурковић, Кћери кнеза Лазара, Пешић и синови, Београд 1996, стр. 71–103.
  • Ђорђе Сп. Радојичић, Јелена, кћи кнеза Лазара у Списи о Косову, Просвета СКЗ, Београд 1993, стр. 81–86.
  • Светлана Томин, Књигољубиве жене српског средњег века, Академска књига, Нови Сад 2007.
  • Владимир Ћоровић, Историја Срба, Октоих – Нова књига – Лео Комерц, Нови Сад 2005.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

runners-silhouettes-athletes-fitness-39308
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

FILIP DAVID DOBITINIK NIN-OVE NAGRADE ZA ROMAN GODINE
Наредни чланак

Рођен је књижевник Филип Давид