AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

ZAHARIJA PRIBISLAVLJEVIĆ (923–924)

Petar Gojniković izgubio je presto zbog toga što je, kako izgleda, hteo da napusti Bugarsku i da se približi Vizantiji. Njegovo mesto zauzeo je, pomoću bugarske vojske, Simeonov štićenik – Pavle Branović.

U Carigradu su bili zabrinuti što je na taj način, baš u taj mah kad su mislili da će Srbiju odvojiti od Bugarske i dobiti je za sebe, izvedena promena na prestolu protiv vizantijskih interesa. Stoga su vizantijski državnici pokušali da izazovu nov prevrat u Srbiji, te da Vizantija ponovo zauzme izgubljenu poziciju. Iz Carigrada je onda poslan Zaharija, sin Pribislov, koga je proterao Petar Gojniković, pa se, verovatno sa svojim ocem, iz Hrvatske sklonio bio u Carigrad, da odatle, pomoću Vizantije, pokuša ostvariti svoje pretenzije na srpski presto.

Zaharija dođe u Srbiju i počne borbu sa Pavlom Branovićem, ali bude pobeđen, uhvaćen i poslan u Bugarsku. Pokušaj Vizantije da povrati svoj uticaj u Srbiji propao je, dakle, ovoga puta, a bugarski se uticaj pobedom bugarskog štićenika Pavla Branovića još bolje utvrdio. Ali Vizantija nije zbog toga napustila svoje planove i pretenzije u Srbiji, niti je izgubila nadu da će ih ostvariti. Što nije mogla postići vojskom, ona je pokušala da postigne diplomatskim putem, i u tome je uspela.

Pavle Branović je, istina, došao na presto voljom i pomoću bugarskog cara; pomoću Bugara pobedio je svoga protivnika, održao se i utvrdio na prestolu, ali je i on svakako teško osećao pritisak bugarskog uticaja i bugarske vlasti. I on sâm i svi oni koji su imali uticaja na državne poslove bili su uvereni da će Srbi vrhovnu vlast Vizantije, udaljenu i slabiju, osećati znatno manje no vlast Bugara, koji su, bez sumnje, u vršenju svoga uticaja u Srbiji bili sve energičniji i sve bezobzirniji.

Vizantijskoj diplomaciji, tri godine posle neuspelog pokušaja za povratak svoga uticaja u Srbiji preko Zaharije, pošlo je za rukom da Pavla Branovića zadobije za sebe, te i ovaj bugarski štićenik napusti bugarsku politiku i priđe Vizantiji.

Kad je vest o promeni u političkom držanju srpskog vladara stigla u Bugarsku, Simeonu je pošlo za rukom da ubedi Zahariju, koji je kod njega čamio u tamnici, da je bugarska snaga veća od vizantijske, da će Pavle, sada vizantijski štićenik, proći isto kao što je prošao bio i on sâm, kada je, pomoću Vizantije i za njen račun, pokušao da zavlada u Srbiji, da tamo potisne bugarski i vaspostavi vizantijski uticaj.

Zaharija je prihvatio te razloge, koji su morali izgledati tačni, i pošao je sa bugarskom vojskom u Srbiju, da obori tamo predstavnike vizantijskog uticaja, za koji se i sam nekada borio.

Pretpostavka Simeonova bila je tačna: Bugari su još uvek bili u Srbiji jači od Vizantije. Bugarski štićenik Zaharija pobedio je pomoću bugarske vojske Pavla i zavladao je u Srbiji.

Ali Zaharija, kako izgleda, samo je prividno prihvatio Simeonove razloge i pristao uz Bugarsku. On je lično bio više obavezan Vizantiji no Bugarskoj i, što je glavno, bio je ubeđen da je za Srbe i bolje i korisnije i manje opasno da drže sa Vizantijom nego sa Bugarskom. Tako je Zaharija, čim je pomoću bugraske vojske zavladao u Srbiji, odustao od Bugarske i prišao Vizantiji, koja je u taj mah bila u ratu sa Simeonom.

Simeon pošalje onda odmah protiv Zaharije veliku vojsku, ali je Zaharija ovoga puta bio sretan da razbije bugarsku vojsku i da glave i oružja njenih dvojice vojskovođa pošalje, kao ratne trofeje, u Carigrad. Međutim, Simeon opremi drugu novu vojsku protiv Zaharije, a sa njom pošalje drugoga pretendenta na srpski presto, Časlava, sina Klonimirova, uveren da će pomoću pretendenata u Srbiji lakše uspeti.

Zaharija se, kad je saznao da nova velika vojska polazi na njega, poplaši, ostavi Srbiju bez boja i pobegne u Hrvatsku, a Bugari pozovu, pod zakletvom, srpske župane, da dođu i da prime Časlava za vladara. Kad im srpski župani, verujući zakletvi, dođu, oni ih verolomno i na prevaru pohvataju i odvedu u Bugarsku, a Srbiju užasno opustoše, opljačkaju i rasele. Narod se razbegne na sve strane, osobito u Hrvatsku.

Zaharija nije simpatičan, jer se dvaput, i to sa raznih protivničkih strana, pojavljivao kao oruđe za borbu protiv svoje otadžbine. Ali on se konsekventno držao u politici svoga uverenja da je za Srbiju bolje da bude sa Vizantijom, nego da se poda bugarskom uticaju, uveren da joj je Bugarska mnogo opasnija. Zbog toga svoga uverenja on se pretvarao kad ga je Simeon poslao kod bugarskog eksponenta u Srbiju – jer je smatrao da zbog vlasti i zbog principa, koji je hteo da sprovede, može lagati i pretvarati se – tom uverenju je, najzad, žrtvovao i svoj presto.

Stanoje Stanojević

 

Izvor: Stanojević 2013: Stanoje Stanojević, Svi srpski vladari : biografije srpskih (sa crnogorskim i bosanskim) i pregled hrvatskih vladara, Beograd: Otvorena knjiga, 13–15.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

pexels-photo-210703
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

mirko
Naredni članak

Rođen je književnik i političar Mirko Korolija