АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ЗАХАРИЈА ПРИБИСЛАВЉЕВИЋ (923–924)

Петар Гојниковић изгубио је престо због тога што је, како изгледа, хтео да напусти Бугарску и да се приближи Византији. Његово место заузео је, помоћу бугарске војске, Симеонов штићеник – Павле Брановић.

У Цариграду су били забринути што је на тај начин, баш у тај мах кад су мислили да ће Србију одвојити од Бугарске и добити је за себе, изведена промена на престолу против византијских интереса. Стога су византијски државници покушали да изазову нов преврат у Србији, те да Византија поново заузме изгубљену позицију. Из Цариграда је онда послан Захарија, син Прибислов, кога је протерао Петар Гојниковић, па се, вероватно са својим оцем, из Хрватске склонио био у Цариград, да одатле, помоћу Византије, покуша остварити своје претензије на српски престо.

Захарија дође у Србију и почне борбу са Павлом Брановићем, али буде побеђен, ухваћен и послан у Бугарску. Покушај Византије да поврати свој утицај у Србији пропао је, дакле, овога пута, а бугарски се утицај победом бугарског штићеника Павла Брановића још боље утврдио. Али Византија није због тога напустила своје планове и претензије у Србији, нити је изгубила наду да ће их остварити. Што није могла постићи војском, она је покушала да постигне дипломатским путем, и у томе је успела.

Павле Брановић је, истина, дошао на престо вољом и помоћу бугарског цара; помоћу Бугара победио је свога противника, одржао се и утврдио на престолу, али је и он свакако тешко осећао притисак бугарског утицаја и бугарске власти. И он сâм и сви они који су имали утицаја на државне послове били су уверени да ће Срби врховну власт Византије, удаљену и слабију, осећати знатно мање но власт Бугара, који су, без сумње, у вршењу свога утицаја у Србији били све енергичнији и све безобзирнији.

Византијској дипломацији, три године после неуспелог покушаја за повратак свога утицаја у Србији преко Захарије, пошло је за руком да Павла Брановића задобије за себе, те и овај бугарски штићеник напусти бугарску политику и приђе Византији.

Кад је вест о промени у политичком држању српског владара стигла у Бугарску, Симеону је пошло за руком да убеди Захарију, који је код њега чамио у тамници, да је бугарска снага већа од византијске, да ће Павле, сада византијски штићеник, проћи исто као што је прошао био и он сâм, када је, помоћу Византије и за њен рачун, покушао да завлада у Србији, да тамо потисне бугарски и васпостави византијски утицај.

Захарија је прихватио те разлоге, који су морали изгледати тачни, и пошао је са бугарском војском у Србију, да обори тамо представнике византијског утицаја, за који се и сам некада борио.

Претпоставка Симеонова била је тачна: Бугари су још увек били у Србији јачи од Византије. Бугарски штићеник Захарија победио је помоћу бугарске војске Павла и завладао је у Србији.

Али Захарија, како изгледа, само је привидно прихватио Симеонове разлоге и пристао уз Бугарску. Он је лично био више обавезан Византији но Бугарској и, што је главно, био је убеђен да је за Србе и боље и корисније и мање опасно да држе са Византијом него са Бугарском. Тако је Захарија, чим је помоћу буграске војске завладао у Србији, одустао од Бугарске и пришао Византији, која је у тај мах била у рату са Симеоном.

Симеон пошаље онда одмах против Захарије велику војску, али је Захарија овога пута био сретан да разбије бугарску војску и да главе и оружја њених двојице војсковођа пошаље, као ратне трофеје, у Цариград. Међутим, Симеон опреми другу нову војску против Захарије, а са њом пошаље другога претендента на српски престо, Часлава, сина Клонимирова, уверен да ће помоћу претендената у Србији лакше успети.

Захарија се, кад је сазнао да нова велика војска полази на њега, поплаши, остави Србију без боја и побегне у Хрватску, а Бугари позову, под заклетвом, српске жупане, да дођу и да приме Часлава за владара. Кад им српски жупани, верујући заклетви, дођу, они их вероломно и на превару похватају и одведу у Бугарску, а Србију ужасно опустоше, опљачкају и раселе. Народ се разбегне на све стране, особито у Хрватску.

Захарија није симпатичан, јер се двапут, и то са разних противничких страна, појављивао као оруђе за борбу против своје отаџбине. Али он се консеквентно држао у политици свога уверења да је за Србију боље да буде са Византијом, него да се пода бугарском утицају, уверен да јој је Бугарска много опаснија. Због тога свога уверења он се претварао кад га је Симеон послао код бугарског експонента у Србију – јер је сматрао да због власти и због принципа, који је хтео да спроведе, може лагати и претварати се – том уверењу је, најзад, жртвовао и свој престо.

Станоје Станојевић

 

Извор: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: Отворена књига, 13–15.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

pexels-photo-210703
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

mirko
Наредни чланак

Рођен је књижевник и политичар Мирко Королија