Свети језик Влашког хлеба

Духовна култура Влаха међу оним је малобројним сачуваним живим ризницама народних обичаја. Најистакнутији међу њима је обред помане, који сложеним ритуалима помаже упокојеном да не залута док путује на онај свет и да у њему има све што му је потребно. У средишту помана налази се посмртна трпеза, на коју се поставља на стотине обредних хлебова исписаних сложеним језиком прастарих симбола. Хлеб је „глава“ помане која код источних Влаха има антропоморфни карактер; постављен је на почетак трпезе са обредним хлебовима, која посматрана одозго – због распореда хлебова – подсећа на човека који лежи, па се сматра да помана оличава самога покојника. Кроз онострани свет поману предводи колач облика овојнице. Хлеб означава календарску годину, као јединицу вечног тока времена које се одвија циклично. Зато је тракама у облику сунчевих зрака подељен на 12 поља, са по једним младим месецом на рубу сваког од њих. Уз главни колач, на трпезу се постављају и други хлебови који су, такође, исписани  сложеним знаковним језиком.

Као у свим архаичним културама, Влашко поимање живота било је фаталистичко и почивало на веровању у демоне судбине који у часу рођења одређују живот, као и час и начин његовог краја. Због тога, кад човек умре, у фатализму нема саучешћа, само се уздахне и каже: „Шта ћеш, није више имао дана!“. Једини начин да се дани „продуже“, јесте да се редовно дају помане, јер човек умире коначно тек кад га сви забораве, и кад му се заувек изгуби сваки траг. Жаљење се прекида на годишњици смрти играњем „кола за душу“. У неким крајевима, приређују се помане уз велику ватру звану privegĭ око које се игра до дубоко у ноћ. Што је већи број људи и што је веће весеље, већи ће углед стећи и сам покојник у „оностраном друштву”, а свој вечни живот провешће у радости и весељу какво је на privegĭu. Према влашком веровању, пут у Вечност је отворен сваком ко познаје магију Хлеба и свети језик његових знакова. Чувари духовне културе Влаха су жене, које имају главну улогу у обредним ритуалима¹.