АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Задужбинарство – часна српска традиција

Задужбинарство – часна српска традиција

Једна од најбитнијих одредница српског духовног бића, попут крсне славе, је и традиција задужбинарства – остављање у наслеђе, „на општенародну ползуˮ, онога што је „за душуˮ: Прве српске задужбине настале су још у XII веку, у XIII су већ биле традиција, а у XIX готово да није постојао богат или успешан човек који иза себе није нешто оставио Србији, српској култури, српском образовању… Остављали су, наравно, и сиромашни; педаљ земље за Београдски универзитет, две књиге за библиотеку, мали новчани фонд у спомен преминулог сина. Али, када су остављали богаташи, онда је Србија збиља била Европа. Никола Спасић је оставио задужбину вредну колико и Нобелова, а Београдски универзитет је, захваљујући својим добротворима, био један од најбогатијих на свету. Колико је задужбинарство било важно, сведочи податак да је први закон о задужбинама донет 1897. године (Сандра Петрушић).

Важан део српске задужбинарске традиције која доживљава процват у XIX, а потом замире у другој половини ХХ века су легати – тестаментом завештане личне библиотеке, које се категоришу као културна добра од великог значаја. Ове специфичне библиотечке целине не само да аутентично сведоче о личности власника и духу времена у ком су настајале већ представљају и посебан изазов за истраживаче. Најчешће су хронолошки заокружене, непоновљиве, уникатне као целине и имају карактер музејских експоната са својством споменика културе.

Као својеврстан облик задужбине (даривања „за душуˮ), легати су одувек били незаменљиви чувар националног писаног блага, спасавајући га од пропасти и заборава и утискујући особен печат националној традицији и култури. Захваљујући поновном оживљавању задужбинарског духа у Србији, данас многе јавне библиотеке у својим фондовима са поносом баштине драгоцене књижевне фондове, који су припадали како познатим научницима, књижевницима и уметницима, тако и људима мање познатим ван локалних оквира, али оно што им је свима заједничко јесте да су били пасионирани библиофили, неретко и колекционари истанчаног укуса, који су читавог живота посвећено и зналачки богатили своје колекције књига и архивске грађе, допуњене личним и уметничким предметима. Овакве приватне збирке које су њихови власници или потомоци, у духу вишевековне српске задужбинарске традиције, тестаментално завештали или уговором поклањали библиотекама на ползу и понос своме отечеству, имају специфичан статус и посебан третман у библиотекарству. Као вид индивидуалног доброчинства, тј. давања заувек добара у приватној својини на општу корист, завештавање легата представља специфичан вид оданости завичају и неодвојиви део националне духовне баштине.

Међу знаменитим личностима које су себи за живота подигле најтрајнији споменик истакнуто место припада учитељима, добротворима и легаторима Миливоју (1871–1941) и Божидарки (1874–1941) Филиповић, који су читав свој живот несебично посветили племенитој просветитељској мисији и стварању породичне библиотеке, коју ће завештати, а 1948. године, управо на стогодишњицу оснивања Дружства читаня Србско-Славенскiй Новина у Чачку (1848), Божидарка и предати тадашњој Градској књижници и читаоници. Благодарећи овом легату, чачанска Градска библиотека Владислав Петковић Дис пуних седам деценија власник је овог јединственог књижног блага, које представља препознатљиво обележје града Чачка и аутентично сведочанство духа и интелекта ових књигољубаца и свестраних интектуалаца, а 70-годишњица уручивања Легата Филиповића Градској библиотеци у Чачку (1948–2018) један је од повода за објаву овога текста.

Њихови духовни видици сезали су далеко у будућност, те је овај легат верна слика друштвеног живота у Србији на прелому XIX и XX столећа. Поред љубави према књизи, ове умне људе красио је и велики патриотизам – Миливоје је учесник Балканских и Првог светског рата, а за своју ратну и мирнодопску службу добиће највиша државна одликовања.

Када су Филиповићи након пензионисања 1926. године постали житељи „општине чачанскеˮ, њихов дом убрзо постаје право културно стециште не само Чачана већ и познатих имена српске науке и културе, оплемењујући сваког посетиоца. Непресушна интелектуална радозналост водила их је широм некадашње Краљевине Југославије, али и у много европске метрополе.

Својим часним животом и изузетном личном библиотеком коју су даривали генерацијама Миливоје и Божидарка Филиповић оставили су иза себе историју – друштвену, политичку и културну.

Поштујући последњу вољу свог супруга, Божидарка је 1948. године предала Легат тадашњој Градској књижници и читаоници, са једином жељом: да се завештане књиге не дају на читање ван Библиотеке.

Овако зналачки одабране и сачуване личне библиотеке изузетно су ретке, нарочито у унутрашњости Србије, те најстарија чачанска установа културе са са посебним пијететом чува ово књижно благо од 2.809 изванредно очуваних наслова монографских јединица и 60 наслова периодике са фондом, које припадају издавачкој продукцији краја XIX и прве половине ХХ века.

Као неисцрпан извор информација, ова лична библиотека већ седам деценија привлачи истражваче и из других градова Србије, али и иностранства. О њој су снимљене бројне радио и ТВ емисије, а објављени су и многи текстови. Легат Филиповића својевремено је уписан и у Регистар библиотека целина Народне библиотеке Србије.

Стручно проценивши уникатност и изузетну вредност ове библиотечке целине, Управни одбор Народне библиотеке Србије 26. децембра 2013. године уврстио је Легат Миливоја и Божидарке Филиповић, као и Библиотеку целину Јована Давидовића, (такође у власништву чачанске библиотеке), у Листу старе и ретке библиотечке грађе од великог значаја за Републику Србију.[1]

Поводом 145-годишњице рођења и 75-годишњице смрти Миливоја Филиповића, Градска библиотека Владислав Петковић Дис по први пут међу корицама штампаног Каталога Легата[2]Миливоја и Божидарке Филиповић обједињује стручно и у целости обрађен овај књижевни фонд – поред комплетне библиографије монографских и серијских издања, као и рукописне грађе, детаљно су реконструисане биографије дародаваца и историјат њихове библиотеке. Ову капиталну монографију посебно оплемењују и документарно обогаћују илустративни прилози – породичне фотографије, избор из Миливојевих маргиналија, део архивске грађе и ситног библиотечког материјала, фрагменти рукописног Каталога књига Миливоја Филиповића и његових ратних и мирнодопских бележница, као и биографског рукописа Божидарке Филиповић – Цртице из живота Миливоја и Божидарке Филиповић, бивших учитеља.

Каталог садржи и Списак публикација које нису обухваћене инвентаром, а завршне целине су Регистри, Прилог Каталогу и Литература.

Духовни споменик за незаборав

„Посетиоцу Научног одељења Градске библиотеке у Чачку прво што пада у очи то су осам стаклених ормана пуних укусно укоричених књига. По правилу, задиви га сазнање да је та посебна библиотека легат Миливоја Филиповића, учитеља у пензији из Чачка (…).

Културно добро од великог значаја – Легат Миливоја и Божидарке Филиповић (Научно одељење Градске библиотеке „Владислав Петковић Дисˮ у Чачку)

Културно добро од великог значаја – Легат Миливоја и Божидарке Филиповић (Научно одељење Градске библиотеке „Владислав Петковић Дисˮ у Чачку)

Заиста, у ту библиотеку уложен је читав један живот. Биографија њеног творца – то је у ствари историја ове библиотекеˮ[3], бележи у емотивним сећањима на пријатеља Миливоја, „дивног и ретко племенитог човекаˮ, професор чачанске Гимназије Драгомир С. Поповић (1899–1986). О занимљивом животном путу ових добротвора аутентично сведочи и сачувани рукопис Божидарке Филиповић Цртице из живота Миливоја и Боидарке Филиповића, бивших учитеља.[4]

Несебично дарујући своје непроцењиво књижно благо будућим нараштајима, ови свестрани интелектуалци подигли су себи најтрајнији духовни споменик за незаборав.

Ко су Филиповићи?

Одговорићемо вам следећег четвртка на сајту Српског легата.

ПИШЕ: Мр Маријана Матовић, један од аутора Каталога легата Миливоја и Божидарке Филиповић

[1] Одлука је објављена у Службеном гласнику РС, бр. 2/14 од 10. 1. 2014.

[2] Потребно је нагласити да иако је у правном смислу Легат Филиповића библиотека целина, како гласи у одлуци Управног одбора Народне библиотеке Србије из 2013. године, аутори и уредник Каталога задржали су појам „легатˮ, будући да је овај фонд завештан чачанској Библиотеци 1948. године под тим именом под којим је познат све ове године.

[3] Драгомир С. Поповић, Миливоје Филиповић: (1871–1941), Градац бр. 32 (јануар–фебруар 1980): 46–60, Миливоје Филиповић и његов легат (штампано као сепарат). У целости је под насловом Миливоје Филиповић и његов легат прештампан у Глас библиотеке бр. 1 (децембар 1988): (26)–41. На овом тексту базирани су бројни каснији написи, радио и ТВ емисије о Филиповићима и њиховом Легату.

[4] У богатој архивској и мемоарској грађи Међуопштинског историјског архива у Чачку налазе се драгоцена сећања Божидарке Филиповић, учитељице из Чачка. Она је својим сећањима написаним на 37 страна дала назв Моје успомене. У њима је описала радом и стваралаштвом испуњену биографију свога мужа Миливоја Филиповића, али и своју.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

voja
Претходни чланак

Рођен је монтажер, проналазач и публициста Воја Антонић

Untitled
Наредни чланак

СРПСКИ НАРОДНИ КАЛЕНДАР 2018 (12. јул)