AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

Vuka Lazarevića ubio sin sultana Bajazita

Borba za prestiž i vlast, netrpeljivost i oslanjanje na protivnike srpskoga naroda, samo su deo spektra komplikovanih odnosa i okolnosti pokosovske Srbije, u kojima su se našli sinovi kneza Lazara i knjeginje Milice, stariji Stefan i dve godine mlađi Vuk (rođen najverovatnije 1379. godine). Često zatrovani bratski odnosi veoma dobro su se uklapali u interese i kombinacije turskih, zapadnoevropskih, pa i samih balkanskih moćnika prve decenije 15. stoleća. Ovakvim odsnosima ne treba se mnogo čuditi jer su tipični za srednji vek, pa samim tim nije uspela da ih ispravi ni sofisticirano poetska, vladalački mudra i hristoljubiva ličnost Stefana Lazarevića.

Nakon što su ispunjeni uslovi da, kao najstariji sin, na prestolu kneževine Srbije nasledi oca, za mladog kneza Stefana pojavila su se prava vladarska iskušenja što će kasnije, u zrelim vladalačkim godinama, i sam priznati u jednoj povelji manastiru Hilandaru iz 1405. godine u kojoj kaže:

„Ja od mladićkog mi uzrasta i mladih noktiju u mnoga zloljuta i nepodnošljiva iskušenja, štaviše smrtna, dopušten bih…ˮ, misleći na vremen kada su ga u kneževini ugrožavali stari buntovnici, „ista ona gospoda koja se pobunila protiv kneza Lazaraˮ, Nikola Zoić i Novak Belocrkvić, pokušavajući u novoj raspodeli snaga da ojačaju vlast na njegov račun. Saznavši od Turaka šta mu sprema lokalna vlastela, Stefan je preduhitrio zaverenike. Belocrkvić je pogubljen, „njega na smrt prepadoše i (to) po pravdiˮ, a Zoić se zatvorio u utvrđenje Ostrovica, na oštroj kamenoj planinskoj piramidi, četiri kilometra od Rudnika, koje je kasnije, 1454. godine, razorio sultan Mehmed II Osvajač. Taj vlastelin, čijom je kćerkom bio oženjen Stefanov brat Vuk, predat je manastiru na čuvanje. „Videvši da mu nije moguće umaći iz ruku gospodara svojih, postriže vlasi i primi na se inočki obraz, sa svojom ženom i četiri kćeri. I tako, smilovavši se, ovaj blagočastivi (despot Stefan) ostavi ih u svakoj sigurnostiˮ, piše Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića. Da li je uklanjanje sa scene Vukovog tasta već tada izazvalo blagu netrpeljivost među braćom, mi sa sigurnošću ne možemo utvrditi.

Vuk s majkom i bratom Stefanom proživljava teške dane pokosovske Srbije. Krstaška vojska udružene Evrope koju je predvodio Žigmund, mađarski kralj i car Svetog rimskog carstva, 1396. godine doživljava težak neuspeh kod Nikopolja, na Dunavu. Upravo turski (Bajazitovi) vazali Stefan i Vuk Lazarević razbili su mađarsku vojski i naterali je u bekstvo. Pobednik Bajazit nakon bitke odlučuje da se obračuna sa neposlušnim vazalima, na prvom mestu sa Vukom Brankovićem. Na nekin način on je uspeo da uhvati Vuka i da ga baci u tamnicu u kojoj je ovaj umro.

Zbog izuzetnih zasluga koje je Stefan Lazarević pružio sultanu Bajazitu, najveći deo zemalja Brankovića, od Dečana do Prištine, pripao je Lazarevićima, a „Vukovoj ženi Mari i njenim sinovima Grguru, Đurđu i Lazaru bilo je odvojeno toliko zemlje da su mogli nekako živetiˮ, piše Dubrovčanin Mavro Orbin. Tim poklonima stvoreni su preduslovi za buduće sukobe i posejano seme mržnje između dve najuglednije plemićke i gospodske porodice u Srbiji.

Poštujući vazalne obaveze prema Turcima, Stefan je sa srpskom vojskom, u kojoj je neizostavno bio i njegov mlađi brat, pomogao Bajazita 1402. godine protiv Mongola u bici kod Angore, u srcu Anadolije.

Istočni izvori svedoče o viteškom istupanju srpske vojske. Uzaludni su bili zagoni (juriši) i čuda od junaštva da bi se spasio opkoljeni Bajazit. Nakon boja, vojska je stigla u prestonicu na Bosforu, istim putem kao u davna vremena grčki ratnici čuvenog Ksenofonta. Stefan u Carigradu „dobi despotsko dostojanstvo od blagočestivog cara Jovanaˮ, piše Konstantin Filozof, i daje verenički prsten Jeleni, kćerki Frančeska II Gatiluzija, gospodara Mitilene (Lezbosa). Drugi turski vazal Đurađ Branković se neko vreme zadržao oko Angore oslobađajući iz tatarskog zarobljeništva brata Grgura. Ipak, uskoro su se i oni obreli u carici radova na Bosforu. Veštim spletkama svojih ujaka bili su vezani i bačeni u tamnicu, piše Kostantin Mihailović iz Ostrovice u Janičarevim uspomenama. Relativno brzo Đurađ se oslobodio sužnjastva i požurio kod novog sultana Sulejmana, koji je vladao evropskim delom turske države. Već postojećim odredima Sulejman je priključio odrede Đurđa Brankovića. Plan je bio da se Lazarevići istisnu iz Srbije, a da se na njihovo mesto, kao turski vazali postave Brankovići. Kada dočuju za ovo, Stefan i Vuk se lađama prebace s Lezbosa u Zetu odakle jave majci, knjeginji Milici, da i ona sakuplja vojsku. „Sablažljivi sukob dve najveće plemićke porodice u Srbiji ulazio je u svoju tragičnu fazuˮ, naglašava Željko Fajfrić u svom delu Brankovići. Na Kosovu polju, kod Gračanice, novembra 1402. godine odigrala se bitka između ujaka i sestrića. Vojnički i strateški veoma vičan, Stefan je na onom krilu vojske kojom je zapovedao potukao Brankoviće i njihove saveznike Turke. Vuk nije imao takvog uspeha. On je pretrpeo poraz u direktnom sudaru sa Đurđem. Prekoren od brata, Vuk je napustio despotovinu i prebegao sa Turcima gde se do kraja prve decenije 15. stoleća umešao u međusobne zađevice za presto Bajazitovih sinova. U takvim okolnostima izgubiće život. Uzalud je knjeginja Milica (tada već monahinja Evgenija) odvraćala mlađeg sina Vuka „od zlih nameraˮ.

Najveći problem po stabilnost tek rođene srpske despotovine prestavljala je osvetoljubivost, ratobornost i velika sujeta Vukova. Nezadovoljan što Stefan postepeno pridobija svu vlast u Srbiji, a želeći i sam udela u njoj, mlađi Lazarević je uz pomoć Turaka i Đurđa Brankovića krenuo na Srbiju. Despot Stefan nije bio u stanju da upad spreči. Mavro Orbin napominje kako je u toku 1409. godine nezadvoljni Vuk plenio i razarao po Raškoj punih šest meseci „ona mesta koja se nisu htela predatiˮ. Pritisnut, Stefan je na kraju pristao na uslove mlađeg brata u kojima je južni deo Srbije, s nekad prestonim Kruševcem, pripao Vuku „koji služaše Sulejmanu, sa sestrićima svojimˮ, kako beleži Konstantin Filozof, a despot se preseli u severni deo Srbije sa utvrđenim Beogradom.

Sledeće godine (1410) jedna značajna okolnost u turskom taboru razrešila je sudbinu buntovnog Vuka Lazarevića. U borbi za sultanski presto umešao se još jedan Bajazitov sin – Musa. Grub i veoma nepouzdan u svojim obećanjima, Musa će od osebe odvratiti svoje saveznike Vuka Lazarevića i Brankoviće, koji u bici kod Carigrada prelaze na Sulejmanovu stranu.

Musa Čelebija

Musa Čelebija

Pobednik Sulejman upućuje Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju kako bi, u odsustvu despota Stefana, preuzeli vlast. Na putu za Srbiju, u blizini Filipopolja (današnjeg Plovdiva u Bugarskoj) oni upadaju u zasedu ostatka Musine raspršene vojske i posle kratkog otpora budu zarobljeni, te izvedeni pred svog nekadašnjeg zaštitnika. Ovaj se u početku kolebao da ih likvidira. Konstantin Filozof Vukovu smrt pripisuje jednom Musinom vojskovođi koji se nije mnogo dvoumio, već je Musu savetovao ovim rečima: „Da nije ovaj (Vuk) pobegao u Carigrad, bitka (sa Sulejmanom) i pobeda bi svakako bila naša. Zato treba takvoga skloniti.ˮ Ovakva optužba Musi je bila sasvim dovoljna da naredi da se Vuk Lazarević odmah poseče. Nešto kasnije i Lazara Brankovića čekala je ista sudbina.

Autor: Srđan Rajković

Izvor: Politika, Beograd, 2012.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Podloga - Copy - Copy - Copy - Copy - Copy (2)
Prethodni članak

MISAO DANA

37263332_10156632356362718_1101858500985749504_n
Naredni članak

ETNOGRAFSKI MUZEJ: Prezentacija nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije