АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Вука Лазаревића убио син султана Бајазита

Борба за престиж и власт, нетрпељивост и ослањање на противнике српскога народа, само су део спектра компликованих односа и околности покосовске Србије, у којима су се нашли синови кнеза Лазара и књегиње Милице, старији Стефан и две године млађи Вук (рођен највероватније 1379. године). Често затровани братски односи веома добро су се уклапали у интересе и комбинације турских, западноевропских, па и самих балканских моћника прве деценије 15. столећа. Оваквим одсносима не треба се много чудити јер су типични за средњи век, па самим тим није успела да их исправи ни софистицирано поетска, владалачки мудра и христољубива личност Стефана Лазаревића.

Након што су испуњени услови да, као најстарији син, на престолу кнежевине Србије наследи оца, за младог кнеза Стефана појавила су се права владарска искушења што ће касније, у зрелим владалачким годинама, и сам признати у једној повељи манастиру Хиландару из 1405. године у којој каже:

„Ја од младићког ми узраста и младих ноктију у многа злољута и неподношљива искушења, штавише смртна, допуштен бих…ˮ, мислећи на времен када су га у кнежевини угрожавали стари бунтовници, „иста она господа која се побунила против кнеза Лазараˮ, Никола Зоић и Новак Белоцрквић, покушавајући у новој расподели снага да ојачају власт на његов рачун. Сазнавши од Турака шта му спрема локална властела, Стефан је предухитрио заверенике. Белоцрквић је погубљен, „њега на смрт препадоше и (то) по правдиˮ, а Зоић се затворио у утврђење Островица, на оштрој каменој планинској пирамиди, четири километра од Рудника, које је касније, 1454. године, разорио султан Мехмед II Освајач. Тај властелин, чијом је кћерком био ожењен Стефанов брат Вук, предат је манастиру на чување. „Видевши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви (деспот Стефан) остави их у свакој сигурностиˮ, пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића. Да ли је уклањање са сцене Вуковог таста већ тада изазвало благу нетрпељивост међу браћом, ми са сигурношћу не можемо утврдити.

Вук с мајком и братом Стефаном проживљава тешке дане покосовске Србије. Крсташка војска удружене Европе коју је предводио Жигмунд, мађарски краљ и цар Светог римског царства, 1396. године доживљава тежак неуспех код Никопоља, на Дунаву. Управо турски (Бајазитови) вазали Стефан и Вук Лазаревић разбили су мађарску војски и натерали је у бекство. Победник Бајазит након битке одлучује да се обрачуна са непослушним вазалима, на првом месту са Вуком Бранковићем. На некин начин он је успео да ухвати Вука и да га баци у тамницу у којој је овај умро.

Због изузетних заслуга које је Стефан Лазаревић пружио султану Бајазиту, највећи део земаља Бранковића, од Дечана до Приштине, припао је Лазаревићима, а „Вуковој жени Мари и њеним синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару било је одвојено толико земље да су могли некако живетиˮ, пише Дубровчанин Мавро Орбин. Тим поклонима створени су предуслови за будуће сукобе и посејано семе мржње између две најугледније племићке и господске породице у Србији.

Поштујући вазалне обавезе према Турцима, Стефан је са српском војском, у којој је неизоставно био и његов млађи брат, помогао Бајазита 1402. године против Монгола у бици код Ангоре, у срцу Анадолије.

Источни извори сведоче о витешком иступању српске војске. Узалудни су били загони (јуриши) и чуда од јунаштва да би се спасио опкољени Бајазит. Након боја, војска је стигла у престоницу на Босфору, истим путем као у давна времена грчки ратници чувеног Ксенофонта. Стефан у Цариграду „доби деспотско достојанство од благочестивог цара Јованаˮ, пише Константин Филозоф, и даје веренички прстен Јелени, кћерки Франческа II Гатилузија, господара Митилене (Лезбоса). Други турски вазал Ђурађ Бранковић се неко време задржао око Ангоре ослобађајући из татарског заробљеништва брата Гргура. Ипак, ускоро су се и они обрели у царици радова на Босфору. Вештим сплеткама својих ујака били су везани и бачени у тамницу, пише Костантин Михаиловић из Островице у Јаничаревим успоменама. Релативно брзо Ђурађ се ослободио сужњаства и пожурио код новог султана Сулејмана, који је владао европским делом турске државе. Већ постојећим одредима Сулејман је прикључио одреде Ђурђа Бранковића. План је био да се Лазаревићи истисну из Србије, а да се на њихово место, као турски вазали поставе Бранковићи. Када дочују за ово, Стефан и Вук се лађама пребаце с Лезбоса у Зету одакле јаве мајци, књегињи Милици, да и она сакупља војску. „Саблажљиви сукоб две највеће племићке породице у Србији улазио је у своју трагичну фазуˮ, наглашава Жељко Фајфрић у свом делу Бранковићи. На Косову пољу, код Грачанице, новембра 1402. године одиграла се битка између ујака и сестрића. Војнички и стратешки веома вичан, Стефан је на оном крилу војске којом је заповедао потукао Бранковиће и њихове савезнике Турке. Вук није имао таквог успеха. Он је претрпео пораз у директном судару са Ђурђем. Прекорен од брата, Вук је напустио деспотовину и пребегао са Турцима где се до краја прве деценије 15. столећа умешао у међусобне зађевице за престо Бајазитових синова. У таквим околностима изгубиће живот. Узалуд је књегиња Милица (тада већ монахиња Евгенија) одвраћала млађег сина Вука „од злих намераˮ.

Највећи проблем по стабилност тек рођене српске деспотовине престављала је осветољубивост, ратоборност и велика сујета Вукова. Незадовољан што Стефан постепено придобија сву власт у Србији, а желећи и сам удела у њој, млађи Лазаревић је уз помоћ Турака и Ђурђа Бранковића кренуо на Србију. Деспот Стефан није био у стању да упад спречи. Мавро Орбин напомиње како је у току 1409. године незадвољни Вук пленио и разарао по Рашкој пуних шест месеци „она места која се нису хтела предатиˮ. Притиснут, Стефан је на крају пристао на услове млађег брата у којима је јужни део Србије, с некад престоним Крушевцем, припао Вуку „који служаше Сулејману, са сестрићима својимˮ, како бележи Константин Филозоф, а деспот се пресели у северни део Србије са утврђеним Београдом.

Следеће године (1410) једна значајна околност у турском табору разрешила је судбину бунтовног Вука Лазаревића. У борби за султански престо умешао се још један Бајазитов син – Муса. Груб и веома непоуздан у својим обећањима, Муса ће од осебе одвратити своје савезнике Вука Лазаревића и Бранковиће, који у бици код Цариграда прелазе на Сулејманову страну.

Муса Челебија

Муса Челебија

Победник Сулејман упућује Вука Лазаревића и Лазара Бранковића у Србију како би, у одсуству деспота Стефана, преузели власт. На путу за Србију, у близини Филипопоља (данашњег Пловдива у Бугарској) они упадају у заседу остатка Мусине распршене војске и после кратког отпора буду заробљени, те изведени пред свог некадашњег заштитника. Овај се у почетку колебао да их ликвидира. Константин Филозоф Вукову смрт приписује једном Мусином војсковођи који се није много двоумио, већ је Мусу саветовао овим речима: „Да није овај (Вук) побегао у Цариград, битка (са Сулејманом) и победа би свакако била наша. Зато треба таквога склонити.ˮ Оваква оптужба Муси је била сасвим довољна да нареди да се Вук Лазаревић одмах посече. Нешто касније и Лазара Бранковића чекала је иста судбина.

Аутор: Срђан Рајковић

Извор: Политика, Београд, 2012.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Подлога - Copy - Copy - Copy - Copy - Copy (2)
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

37263332_10156632356362718_1101858500985749504_n
Наредни чланак

ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ: Презентација нематеријалног културног наслеђа Србије