Вјештица се зове жена која (по приповијеткама народнијем) има у себи какав ђаволски дух, који у сну из ње изађе и створи се у лепира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу; кад нађе човјека где спава, а она га удари некаквом шипком преко лијеве сисе, те му се отворе прси док извади срце и изједе, па се онда прси опет срасту. Неки тако изједени људи одмах умру, а неки живе више времена: колико је она одсудила кад је срце јела; и онаквом смрти умру на какову она буде намијенила. Вјештице не једу бијелога лука, и зато се многи о бијелим и божићњим покладама намажу бијелим луком по прсима, по табанима и испод пазуха, јер кажу да оне на покладе највише једу људе. ‒ Ниједној младој и лијепој жени не кажу да је вјештица, него све бабама. Кад се вјештица једанпут исповиједи и ода, она више не може јести људе, него постане љекарица и даје траву изједенима. Кад вјештица лети ноћу, она се сија као ватра. Највише се скупљају на гумну; зато кажу да она, кад хоће да полети од куће, намаже се некаквом масти испод пазуха па рече: „Ни о трн ни о грм, већ на пометно гумно.” Приповиједа се да је некаква жена, која није била вјештица, намазавши се оном масти, мјесто: „Ни о трн ни о грм”, нехотице рекла: „И о трн и о грм”, и полетјевши сва се испребијала које о шта.

У Сријему се приповиједа да се онамо вјештице највише скупљају више села Моловина на некаквоме ораху, а у Хрватској се опет приповиједа да се онамо скупљају на Клеку више Огулина. Приповиједа се у Сријему како је некакв човјек, видјевши из постеље како му је из куће вјештица одлетјела, нашао њезин лонац с масти пак се њоме намазао и рекавши онако као и она, прометнуо се и он у нешто и одлетио за њом и долетјевши на орах више Моловина нашао ондје много вјештица гдје се часте за златнијем столом и пију из златнијех чаша. Кад их све сагледа и многе међу њима позна, онда се као од чуда прекрсти говорећи: „Анате вас мате било!” У онај исти мах оне све прсну куд која, а он спадне под орах човјек као и прије што је био. Златна стола нестане као и вјештица, а њихове златне чаше претворе се све у папке којекаквијех стрвина.

Жена која је вјештица, кад из ње изиђе онај дух, лежи као мртва, и да јој човјек окрене главу гдје су јој ноге биле, не би се више ни пробудила. Кад виде увече каквог лепира гдје лети по кући, највише мисле да је вјештица, па ако се може, ухвате га, те га мало напале на свијећи или на ватри, па га пусте говорећи: „Дођи сјутра да ти дам соли.” Ако би се догодило да сјутрадан дође каква жена да иште соли или каквијем другијем послом, па још ако буде гдје нагорјела, онда се зацијело мисли да је оно она синоћ била. Кад у каквом селу помре много дјеце или људи, и кад сви повичу на коју жену да је вјештица, и да их је она појела, онда је вежу и баце у воду да виде може ли потонути (јер кажу да вјештица не може потонути); ако жена потоне, а они је извуку напоље и пусте; ако ли не могбуде потонути, а они је убију, јер је вјештица. Овако су истраживали вјештице и за Карађорђијева времена у Србији. Гдјекоји на бијеле покладе изврћу вериге наопако од вјештица. Гдјекоји у попрет метну какав рог, јер кажу да вјештица особито бјежи од смрада овога. Гдјекоји мрве јајиње љуске да се не би вјештице у њима могле возити преко вода. ‒ Куд ће вјештица до у свој род.

ИЗВОР: Караџић 2005: Вук Ст. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд: „Политика” ‒ „Народна књига”, стр. 268‒269.