AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Vrba u narodnim običajima i predanjima

Weide (salix). Vrba.

Reč je praslovenska.

 

PRAZNIČNA BILJKA

 

U staroj srpskoj religiji vrba ima vrlo ugledno mesto.

Kočoperna i bujna, kao što je vrba, pokazala se vrlo zgodnom da postane magična šibljika. Vrbovim grančicama šibaju se među sobom deca i odrasli na dan Mladenaca, Lazareve subote i Cveti, kao i na Đurđevdan; pri tome se govori: „Rasti kao vrba.” U Skoplju čine to i Turci, „jer je to dobro za zdravlje”. Na Mladence i na Blagovesti šibaju vrbovim šibljikama jaganjce, „za zdravlje stoke”… Prilikom strižbe, vrbovim grančicama potopljenim u vodu poškropi se svaka ovca. Isto tako, praktikuje naš narod i magično opasivanje vrbom, i to naročito čine žene; ono se vrši obično pre sunca i uz ritualno kupanje na Đurđevdan.

Vrbovim grančicama i lišćem opasuju se i kite lazarice, o Lazarevoj suboti, i dodole. Vrba ima značaj u dočaravanju kiše. Na Đurđevdan opasuje se njome i vedrica za mleko – „da mleko u vedrici raste, navire kao vrba”.

Opšti srpski običaj je da vrbove grančice vešaju o prozore i vrata, na Đurđevdan, čak i u velikim gradovima kakav je Beograd. Veruje se da vrba čuva kuću od groma… Veruje se da đavo ne sme na vrbu… Postoji i običaj da se u zemlju gde će se sejati lan ili konoplja zabadaju tri pruta vrbe vezana crvenim svilenim končićima.

Naročitu spasonosnu snagu ima đurđevdanska vrba. Isitnjena, meće se, na Badnji dan, u harnu kojom će se hraniti živina.

Prema jednoj etiološkoj skaski, vrba je prokleto drvo, jer je jednom, kada je Isus gonio đavola, pokazala đavolu put kojim treba da se spase. Zbog toga vrba nema roda.

Na njoj vole da sede vile, „jer na to drveće vragovi ne smeju”… Dobrovska voda, izvor u blizini Resna, koja uživa poštovanje i biva posećivana nedeljom, izvire ispod jedne stare vrbe, „koju niko ne sme oboriti”.

Blizu Kruševca bila je bara koja je lečila naročito od groznice, a pored nje šiblje i vrba. Bolesnik, pošto bi se umio i pio vode, ostavio bi na šiblju ili na vrbi končić sa svoga odela, i bežao kući bez obzira, „jer ako se osvrne, i groznica će se s njim vratiti”.

Vrba ima i svoje praznike. To je opšti biljni praznik, Biljani petak i Đurđevdan; to je Spasovdan; i to je, pre svega, Lazareva subota, odnosno Cveti, kada se vrba osvećuje u crkvi, i taj dan se i naziva Vrbicom. U okolini Đevđelije toga dana se od vrbovih grančica dobijenih u crkvi plete venac i veša pored ikone. Stari venac, od prošle godine, čuva se dok se ne zameni novim, pa se onda isitni i sa mekinjama daje volovima.

Uopšte, osvećivanje grančica vrbe na dan Vrbice veliki je narodni praznik, koji je u vezi sa nošenjem litije. Praznik je svakako zajednički slovenski.

Vrba ima veze i sa kultom mrtvih. U ljubinskom kotaru vrbe se sade po groblju. U okolini Prespanskog jezera, kada se, o Svetoj Trojici, „daju krčazi za dušu”, u krčag se zadene, pored raznog cveća, još i orahovo lišće i grančice vrbe.

U bajanjima i narodnoj medicini vrba ima veliki značaj. Na nju se mogu preneti, odnosno, za nju se mogu „venčati” bolesti, groznica i glavobolja… Bolesnik od groznice ispeče glavicu bela luka i rano ujutro ode kakvoj vrbi, zatrese je i kaže triput: „Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu.”

Vrba je lek od srdobolje, kašlja, grčeva u stomaku, groznice, jehtike, prišta, zubobolje, bradavica.

(V. Č.)

 

PROLEĆE U ZNAKU VRBE

 

Lužičkosrpski: vilja, vjerba; ruski: iva, molokitnik, verba; češki: vrba; poljski: vijerzba.

Izvrsne durašnosti drvo. Krajem zime, kad još sneg leži na zemlji ali sunce počne već prigrevati, onda se već vrba budi iz svog zimnjeg sna, i već počinje da cveta.

Vrbin kolac zabijen u zemlju hvata koren i raste kao za inat. Panj stare vrbe, otkinut s korena, uz nešto vlage, nanovo tera izdanke. Burni vetar, bujica i led reka ne mogu joj nauditi, jer njeno pokrhano granje gde se nađe tu se ukorenjuje i buja neobičnom silom.

Što je kod naroda na obalama Sredozemnoga mora maslina, a kod Arapa palma, to je kod severnih naroda Evrope vrba. Čak i južni narodi Evrope, pre no što su se upoznali s maslinovim drvetom, vrbu su obožavali… Lug posvećen Prozerpini, boginji donjeg sveta, bio je zasađen crnom topolom i vrbom. Trački Orfej, misteriozni putnik donjeg sveta, predstavljan je s vrbom u ruci… Lako se može pretpostaviti da je vrba bila posvećena najstarijem italskom bogu Saturnu. A Helenke su svoje ljubavne jade najradije saopštavale vrbi o ženskom prazniku Tesmoforijama krajem oktobra svake godine.

Kod Nemaca u crkvi osveštana vrba sa svojim maljavim pupoljkom veliku ulogu ima u borbi protiv svih vidljivih i nevidljivih čovekovih neprijatelja i njegove stoke. Kod Rusa je odvajkada proleće u znaku vrbe. Kod njih se cvetna nedelja zove Verbnaja nedjelja ili Verbnica, dakle vrbin praznik, koji je u svojoj osnovi mnogobožački, pa je tek s hrišćanstvom dobio svoje novo značenje ulaza Isusa Hrista u Jerusalim. Posle službe Božje, pri izlasku iz crkve, naročito mladi ljudi šibaju vrbinim grančicama sve one s kojima se sretnu. Naročito se u ovim prilikama šibaju devojke i žene. Uz to se govori: „Vrba te šiba, a ne ja; do nedelje je Uskrs! Porasti kao vrba i budi zdrav kao voda, a bogat kao zemlja!” To isto, ili veoma slično, čine i govore Srbi o Vrbici.

(Niševljanin)

 

VRBOV KLIN

 

U obrednim običajima kod starih Slovena vrba i vrbovo pruće su simbol napretka i podmlađivanja. Ona zauzima vidno mesto u verovanjima drugih indoevropskih naroda…

Negde su na Vrbicu decu šibali vrbovim prućem da brzo i lako rastu. Devojke su se na Đurđevdan opasivale vrbom da budu vitke kao vrbove grančice… U selima Podrinja mislilo se da je najbolje mleko variti na vatri suve vrbovine, da i ono tako nadolazi kao što raste vrba. Hrišćanstvo je anatemisalo vrbu zbog njene značajne uloge u paganskom kultu. Pod tim uticajem je, verovatno, i nastala izreka „Siguran kao vrbov klin” za sve ono što je nepouzdano.

(N. P.)

 

VRBICA

 

Vrbove grančice koje sveštenik na Cvijeti ujutru poslije mirosanja razdaje.

(Vuk, Rječnik)

 

Izvor: Čajkanović / Sofrić Niševljanin 2011: Veselin Čajkanović i Pavle Sofrić Niševljanin, Sunce, mesec, lipa, bosiljak… : u narodnim verovanjima i predanjima, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 51–55.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

muzickaskolastankovic
Prethodni članak

Osnovana je Muzička škola „Stankovićˮ u Beogradu

Radojka-i-Tine-Zivkovic
Naredni članak

Umro je harmonikaš Milutin Tine Živković