АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Врба у народним обичајима и предањима

Weide (salix). Врба.

Реч је прасловенска.

 

ПРАЗНИЧНА БИЉКА

 

У старој српској религији врба има врло угледно место.

Кочоперна и бујна, као што је врба, показала се врло згодном да постане магична шибљика. Врбовим гранчицама шибају се међу собом деца и одрасли на дан Младенаца, Лазареве суботе и Цвети, као и на Ђурђевдан; при томе се говори: „Расти као врба.” У Скопљу чине то и Турци, „јер је то добро за здравље”. На Младенце и на Благовести шибају врбовим шибљикама јагањце, „за здравље стоке”… Приликом стрижбе, врбовим гранчицама потопљеним у воду пошкропи се свака овца. Исто тако, практикује наш народ и магично опасивање врбом, и то нарочито чине жене; оно се врши обично пре сунца и уз ритуално купање на Ђурђевдан.

Врбовим гранчицама и лишћем опасују се и ките лазарице, о Лазаревој суботи, и додоле. Врба има значај у дочаравању кише. На Ђурђевдан опасује се њоме и ведрица за млеко – „да млеко у ведрици расте, навире као врба”.

Општи српски обичај је да врбове гранчице вешају о прозоре и врата, на Ђурђевдан, чак и у великим градовима какав је Београд. Верује се да врба чува кућу од грома… Верује се да ђаво не сме на врбу… Постоји и обичај да се у земљу где ће се сејати лан или конопља забадају три прута врбе везана црвеним свиленим кончићима.

Нарочиту спасоносну снагу има ђурђевданска врба. Иситњена, меће се, на Бадњи дан, у харну којом ће се хранити живина.

Према једној етиолошкој скаски, врба је проклето дрво, јер је једном, када је Исус гонио ђавола, показала ђаволу пут којим треба да се спасе. Због тога врба нема рода.

На њој воле да седе виле, „јер на то дрвеће врагови не смеју”… Добровска вода, извор у близини Ресна, која ужива поштовање и бива посећивана недељом, извире испод једне старе врбе, „коју нико не сме оборити”.

Близу Крушевца била је бара која је лечила нарочито од грознице, а поред ње шибље и врба. Болесник, пошто би се умио и пио воде, оставио би на шибљу или на врби кончић са свога одела, и бежао кући без обзира, „јер ако се осврне, и грозница ће се с њим вратити”.

Врба има и своје празнике. То је општи биљни празник, Биљани петак и Ђурђевдан; то је Спасовдан; и то је, пре свега, Лазарева субота, односно Цвети, када се врба освећује у цркви, и тај дан се и назива Врбицом. У околини Ђевђелије тога дана се од врбових гранчица добијених у цркви плете венац и веша поред иконе. Стари венац, од прошле године, чува се док се не замени новим, па се онда иситни и са мекињама даје воловима.

Уопште, освећивање гранчица врбе на дан Врбице велики је народни празник, који је у вези са ношењем литије. Празник је свакако заједнички словенски.

Врба има везе и са култом мртвих. У љубинском котару врбе се саде по гробљу. У околини Преспанског језера, када се, о Светој Тројици, „дају крчази за душу”, у крчаг се задене, поред разног цвећа, још и орахово лишће и гранчице врбе.

У бајањима и народној медицини врба има велики значај. На њу се могу пренети, односно, за њу се могу „венчати” болести, грозница и главобоља… Болесник од грознице испече главицу бела лука и рано ујутро оде каквој врби, затресе је и каже трипут: „Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу.”

Врба је лек од срдобоље, кашља, грчева у стомаку, грознице, јехтике, пришта, зубобоље, брадавица.

(В. Ч.)

 

ПРОЛЕЋЕ У ЗНАКУ ВРБЕ

 

Лужичкосрпски: виља, вјерба; руски: ива, молокитник, верба; чешки: врба; пољски: вијерзба.

Изврсне дурашности дрво. Крајем зиме, кад још снег лежи на земљи али сунце почне већ пригревати, онда се већ врба буди из свог зимњег сна, и већ почиње да цвета.

Врбин колац забијен у земљу хвата корен и расте као за инат. Пањ старе врбе, откинут с корена, уз нешто влаге, наново тера изданке. Бурни ветар, бујица и лед река не могу јој наудити, јер њено покрхано грање где се нађе ту се укорењује и буја необичном силом.

Што је код народа на обалама Средоземнога мора маслина, а код Арапа палма, то је код северних народа Европе врба. Чак и јужни народи Европе, пре но што су се упознали с маслиновим дрветом, врбу су обожавали… Луг посвећен Прозерпини, богињи доњег света, био је засађен црном тополом и врбом. Трачки Орфеј, мистериозни путник доњег света, представљан је с врбом у руци… Лако се може претпоставити да је врба била посвећена најстаријем италском богу Сатурну. А Хеленке су своје љубавне јаде најрадије саопштавале врби о женском празнику Тесмофоријама крајем октобра сваке године.

Код Немаца у цркви освештана врба са својим маљавим пупољком велику улогу има у борби против свих видљивих и невидљивих човекових непријатеља и његове стоке. Код Руса је одвајкада пролеће у знаку врбе. Код њих се цветна недеља зове Вербнаја недјеља или Вербница, дакле врбин празник, који је у својој основи многобожачки, па је тек с хришћанством добио своје ново значење улаза Исуса Христа у Јерусалим. После службе Божје, при изласку из цркве, нарочито млади људи шибају врбиним гранчицама све оне с којима се сретну. Нарочито се у овим приликама шибају девојке и жене. Уз то се говори: „Врба те шиба, а не ја; до недеље је Ускрс! Порасти као врба и буди здрав као вода, а богат као земља!” То исто, или веома слично, чине и говоре Срби о Врбици.

(Нишевљанин)

 

ВРБОВ КЛИН

 

У обредним обичајима код старих Словена врба и врбово пруће су симбол напретка и подмлађивања. Она заузима видно место у веровањима других индоевропских народа…

Негде су на Врбицу децу шибали врбовим прућем да брзо и лако расту. Девојке су се на Ђурђевдан опасивале врбом да буду витке као врбове гранчице… У селима Подриња мислило се да је најбоље млеко варити на ватри суве врбовине, да и оно тако надолази као што расте врба. Хришћанство је анатемисало врбу због њене значајне улоге у паганском култу. Под тим утицајем је, вероватно, и настала изрека „Сигуран као врбов клин” за све оно што је непоуздано.

(Н. П.)

 

ВРБИЦА

 

Врбове гранчице које свештеник на Цвијети ујутру послије миросања раздаје.

(Вук, Рјечник)

 

Извор: Чајкановић / Софрић Нишевљанин 2011: Веселин Чајкановић и Павле Софрић Нишевљанин, Сунце, месец, липа, босиљак… : у народним веровањима и предањима, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 51–55.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

muzickaskolastankovic
Претходни чланак

Основана је Музичка школа „Станковићˮ у Београду

Radojka-i-Tine-Zivkovic
Наредни чланак

Умро је хармоникаш Милутин Тине Живковић