Čuveni srpski vojvoda Stepa Stepanović(1856-1929),  pripadao je generaciji srpskih starešina koji su svojim podvizima obeležili noviju srpsku istoriju. Učestvovao je u svim istorijskim događajima, u borbama za nezavisnost Srbije do Prvog svetskog rata. Sve što je radio učinilo je da njegovo ime ostane zapamćeno, a njegova dela zauvek zabeležena. Pored velikog broja ratnih podviga, bio je obrazovan i posvećen radu obučavanja mladih oficira na Vojnoj akademiji. Tokom  službe u Ministarstvu vojnom mnogo je doprineo modernizaciji vojne organizacije Srbije.

Stepa Stepanović u velikoj vojvodskoj uniformi, oko 1920.
Izvor:R.Bojović, Vojvoda Stepa Stepanović 1856-1929, Čačak 2006.

Vojvoda Stepa Stepanović rođen je u selu Kumodraž kod Beograda 11.3.1856. godine.

Posle petog razreda gimnazije upisao je Artiljerijsku školu, i već tokom  školovanja ušao u borbe za nezavisnost Srbije 1876-1878. godine. U prvom srpsko – turskom ratu 1876. godine u činu pitomca – narednika bio je ordonans oficir u štabu Šumadijske divizije. U ovoj borbi stekao je prvo odlikovanje, Srebrnu medalju za hrabrost. Naime, kada je naišao na prazne rovove „prihvatio je komandu nad rasturenim bataljonima, nešto od njih skupio i održao se na položaju“. Ubrzo je dobio čin poručnika i određen za ordonans oficira timočkom korpusu. U drugom srpsko-turskom ratu 1877. godine komandovao je obilaznom četom na Dobrodolskim visovima i „uleteo“ u turski rov na čelu obilaznog odreda oslobodivši Pirot. Za taj poduhvat odlikovan je Ruskim ordenom Svetog Stanislava sa mačevima 3. reda. Za zasluge u poslednjim bitkama dobio je zlatnu medalju za hrabrost, a potom i Orden Takovskog krsta V reda.

U toku rata bio je i samostalni komandant koji je imao jak starešinski uticaj na svoje vojnike i tako uspešno izvršavao sve postavljene zadatke u kojima je iskazivao izuzetnu ličnu hrabrost.

„ Zdrav, lak, vrlo okretan i za poljsku službu u ratu upotrebljiv. Dobar strelac, jahač, plivač i gimnastičar. Karaktera čvrstog, pouzdanog i odvažnog. Za samostalno komandovanje može mu se četa poveriti“.

Vojnu akademiju završio je 1880. godine, a 1882. dobio je čin poručnika. U privatnom životu bio je „karaktera čistog i otvorenog“ starešine su ga opisivale kao „dosta naprasitog“. Bio je skromnog materijalnog stanja te je živeo samo od oficirske plate, drugih prihoda nije imao. „Odevao se dosta uljudno i čisto“.Za vreme službovanja u Kragujevcu oženio se 1881. godine Jelenom sa kojom je imao dve ćerke Milicu i Danicu. Slobodno vreme posvećivao je porodici i stručnom usavršavanju.

U ratu sa Bugraskom 1885-1886. bio je komandant 1. bataljona 12 puka kada je za svoje zasluge odlikovan Medaljom vojničke vrline. U nišu je 1886. godine završio školu za rukovanje torpedima i priredio nekoliko radova „ Pravila za rukovanje torpedima“, napisao je i „Egzercir voda i diviziona“.  Krajem 1886. godine radio je na pripremama za generalštabnu struku, položio ispit za čin pešadijskog kapetana, a zatim kao ađutant Glavnog generalštaba položio ispit za čin generalštabnog kapetana. U beleškama generala i akademika Jovana Miškovića opisan je ovako: „bistar, rešiv, pouzdan i prgav“. U znak kraljevskog blagovanja odlikovan je Ordenom Takovskog krsta 4. reda i odlikovan činom majora. Kao sposoban i obrazovan oficir postavljen je za šefa opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog…“u službi je bio vrlo strog i pouzdan, a u privatnosti vrlo uzdržljiv i odmeren“. Na ovoj dužnosti odlikovan je Ordenom Belog orla 5. reda. Zbog izvanrednih sposobnosti da svoje znanje prenosi na vojnike i podstiče njihovo usavršavanje prihvatio je dužnost honorarnog profesora Vojne akademije. Predavao je na Nižoj i Višoj školi Istoriju ratne veštine, Istoriju ratova, Ratnu istoriju sa strategijom i bio član Saveta akademije, i urednik lista „Ratnik“. Posebno su zanimljiva njegova predavanja o Napoleonovim ratovima 1805. i Prusko-austrijskom ratu 1806. godine.

Ubrzo po imenovanju za komandanta pešadijske brigade Drinske pa potom Timočke divizijske oblasti 1901. godine Stepa se vratio u trupu kao „dobro obrazovan generalštabni oficir“. Službu je vršio sa izuzetnom predanošću, na manevrima Moravske i Timočke divizije i na predlog ministra vojnog 1903. odlikovan je Ordenom takovskog krsta 2. reda.

1. Vojvoda Stepa Stepanović obilazi granicu kod Pirota, 1913. godina
R.Bojović, Vojvoda Stepa Stepanović 1856-1929, Čačak 2006.

Prema ratnom planu za 1903. godinu bio je raspoređen za armijski štab. Kralj Petar I Karađorđević ga je odlikovao Ordenom belog orla 4. reda i Ordenom Karađorđeve zvezde 3.reda. Godine 1908. postavljen je za ministra vojnog ali kako nije bio vičan političkim debatama napustio je ovaj ministarski položaj i komandovao Moravskom i kratko Dunavskom divizijom da bi po drugi put primio dužnost ministra vojnog 1911. godine kako bi vodio pripreme za oslobodilački rat sa Turskom. U Prvom balkanskom ratu pod njegovom komandom je zauzet Varec vrh, Krivu palanku i Kratovo, a za vreme Kumanovske bitke u borbama protiv Turaka kod Stracina i Crnog vrha  doprino je opštem porazu turske vojske u dolini Vardara.Na početku Prvog svetkog rata 1914. izvršio je mobilizaciju i koncentraciju  srpske vojske. Na čelu sa njim izveden je složen marš-manevar na Ceru, koji je završio čuvenim bojnim susretom u noći 15/16. avgusta između Kombinovane i Austro-Ugarske vojske koja je, potučena, počela da se povlači 19.avgusta 1914.godine čime je bitka dobijena. Zbog ovog junačkog poduhvata Stepa Stepanović je 20.avgusta 1914. godine dobio čin Vojvode.

2. Vojvoda Stepa Stepanović objašnjava prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću, generalu Franšu D`Epereu i vojvodi Živojinu Mišiću ideju za proboj Solunskog fronta, 1918.
Izvor:R.Bojović, Vojvoda Stepa Stepanović 1856-1929, Čačak 2006.

Nakon Cerske bitke, 2. armija pod njegovim rukovodstvom, u teškim borbama na Kolubari 29. avgusta 1914. godine je sprečila opkoljavanje srpske vojske ne dozvolivši Austro-Ugarskoj armiji da krene na Ljig i okrug Lazarevca. Na Solunskom frontu 2.armija je pod njegovom komandom hrabro napadala na glavnom pravcu proboja fronta i od 15. do 17. septembra 1918. godine i u sadejstvu sa 1. armijom izvršila proboj neprijateljskog fronta na Dobrom polju i Kozjaku.Za zasluge na Solunskom frontu odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima 1. reda, i proglašen za najvećeg vojskovođu Prvog svetskog rata. Posle kapitulacije Bugarske njegova armija je napustila bugarsku granicu i krenula preko Kosova, Sandžaka, Ibra i Zapadne Morave ka Bosni. Posle prelaska Drine i ulaska u Sarajevo vojvodi Stepi je priređen svečani doček uz orkestar i himne „Bože pravde“ i „Hej Sloveni“,  a on je svoju zhvalnost izrazio ovako:

„Neka vas ime jedne od drugih nikad ne otuđi, jer vi ste krv jedne krvi i kost jedne kosti; neka vas vera ne razdvaja, jer je samo jedan Bog“. Tom prilikom mu je uručen Srebrni venac sa natpisom „proslavljenom vojvodi Stepi Stepanoviću oslobođene Sarajevke“. Na godišnjicu oslobođenja Sarajeva, Opštinski odbor ga je na svečanoj sednici izabrao za počasnog građanina Sarajeva.

Odmah po završetku rata dao je jedan intervju „Narodnom jedinstvu“ u kojem je govorio o bitkama i ratovima, ali i o državnom uređenju:

„Ja nijesam političar, to je stvar vlade i političara. Držim da će se uređenje izvesti na temelju Krfske deklaracije; ali mogu pouzdano reći, da će država Srba, Hrvata i Slovenaca biti osnovana na potpuno demokratskoj osnovi, gdje će pojedinac biti potpuno zaštićen, isto tako svaka vjeroispovest i sve plemenske osobine.Naročito naglašujem, da Srbija ulazi u tu državu bez ikakvih pretenzija na prvenstvo bez ikakve namjere da vodi hegemoniju“

Vojvoda se povukao iz aktivne službe 1919. godine i ostatak života je proveo u Čačku. Živeo je mirno i povučeno sa svojom porodicom. Retko je dolazio u Beograd i retko se družio sa svojim ratnim drugovima kojima je uglavnom pisao. Umro je 27.aprila 1929. godine. Na večni počinak poneo je nekoliko odlikovanja i malu krivu sablju poklon oficira 6.puka koja mu je bila najdraža. Posmrtnu povorku predvodio je kralj Aleksandar I Karađorđević, članovi kraljevske vlade, oficirskog kora, ratnih drugova i nekoliko hiljada građana.

3. Kralj Aleksandar I Karađorđević i vojvoda Stepa Stepanović, 1923. Beograd
Izvor: R.Bojović, Vojvoda Stepa Stepanović 1856-1929, Čačak 2006.

Seoska kuća u kojoj se rodio Stepa Stepanovića nalazi se u Kumodražu. Sagrađena je sredinom 19. veka i pripada tipu starije moravske kuće od bondručne konstrukcije sa četvorovodnim krovom kakve su se gradile u to vreme. Po tipu i starini danas predstavlja graditeljski raritet u Beogradu, a kao kuća u kojoj je rođen vojvoda Stepa Stepanović ima status kulturnog dobra od velikog značaja za Republiku Srbiju.

4. Izgled kuće u kojoj je rođen Stepa Stepanović
Izvor: R.Bojović, Vojvoda Stepa Stepanović 1856-1929, Čačak 2006.

Izvor:

1.R.Bojović, Vojvoda Stepa Stepanović 1856-1929, Čačak 2006.