Чувени српски војвода Степа Степановић(1856-1929),  припадао је генерацији српских старешина који су својим подвизима обележили новију српску историју. Учествовао је у свим историјским догађајима, у борбама за независност Србије до Првог светског рата. Све што је радио учинило је да његово име остане запамћено, а његова дела заувек забележена. Поред великог броја ратних подвига, био је образован и посвећен раду обучавања младих официра на Војној академији. Током  службе у Министарству војном много је допринео модернизацији војне организације Србије.

Степа Степановић у великој војводској униформи, око 1920.
Извор:Р.Бојовић, Војвода Степа Степановић 1856-1929, Чачак 2006.

Војвода Степа Степановић рођен је у селу Кумодраж код Београда 11.3.1856. године.

После петог разреда гимназије уписао је Артиљеријску школу, и већ током  школовања ушао у борбе за независност Србије 1876-1878. године. У првом српско – турском рату 1876. године у чину питомца – наредника био је ордонанс официр у штабу Шумадијске дивизије. У овој борби стекао је прво одликовање, Сребрну медаљу за храброст. Наиме, када је наишао на празне ровове „прихватио је команду над растуреним батаљонима, нешто од њих скупио и одржао се на положају“. Убрзо је добио чин поручника и одређен за ордонанс официра тимочком корпусу. У другом српско-турском рату 1877. године командовао је обилазном четом на Добродолским висовима и „улетео“ у турски ров на челу обилазног одреда ослободивши Пирот. За тај подухват одликован је Руским орденом Светог Станислава са мачевима 3. реда. За заслуге у последњим биткама добио је златну медаљу за храброст, а потом и Орден Таковског крста V реда.

У току рата био је и самостални командант који је имао јак старешински утицај на своје војнике и тако успешно извршавао све постављене задатке у којима је исказивао изузетну личну храброст.

„ Здрав, лак, врло окретан и за пољску службу у рату употребљив. Добар стрелац, јахач, пливач и гимнастичар. Карактера чврстог, поузданог и одважног. За самостално командовање може му се чета поверити“.

Војну академију завршио је 1880. године, а 1882. добио је чин поручника. У приватном животу био је „карактера чистог и отвореног“ старешине су га описивале као „доста напраситог“. Био је скромног материјалног стања те је живео само од официрске плате, других прихода није имао. „Одевао се доста уљудно и чисто“.За време службовања у Крагујевцу оженио се 1881. године Јеленом са којом је имао две ћерке Милицу и Даницу. Слободно време посвећивао је породици и стручном усавршавању.

У рату са Буграском 1885-1886. био је командант 1. батаљона 12 пука када је за своје заслуге одликован Медаљом војничке врлине. У нишу је 1886. године завршио школу за руковање торпедима и приредио неколико радова „ Правила за руковање торпедима“, написао је и „Егзерцир вода и дивизиона“.  Крајем 1886. године радио је на припремама за генералштабну струку, положио испит за чин пешадијског капетана, а затим као ађутант Главног генералштаба положио испит за чин генералштабног капетана. У белешкама генерала и академика Јована Мишковића описан је овако: „бистар, решив, поуздан и пргав“. У знак краљевског благовања одликован је Орденом Таковског крста 4. реда и одликован чином мајора. Као способан и образован официр постављен је за шефа општевојног одељења Министарства војног…“у служби је био врло строг и поуздан, а у приватности врло уздржљив и одмерен“. На овој дужности одликован је Орденом Белог орла 5. реда. Због изванредних способности да своје знање преноси на војнике и подстиче њихово усавршавање прихватио је дужност хонорарног професора Војне академије. Предавао је на Нижој и Вишој школи Историју ратне вештине, Историју ратова, Ратну историју са стратегијом и био члан Савета академије, и уредник листа „Ратник“. Посебно су занимљива његова предавања о Наполеоновим ратовима 1805. и Пруско-аустријском рату 1806. године.

Убрзо по именовању за команданта пешадијске бригаде Дринске па потом Тимочке дивизијске области 1901. године Степа се вратио у трупу као „добро образован генералштабни официр“. Службу је вршио са изузетном преданошћу, на маневрима Моравске и Тимочке дивизије и на предлог министра војног 1903. одликован је Орденом таковског крста 2. реда.

1. Војвода Степа Степановић обилази границу код Пирота, 1913. година
Р.Бојовић, Војвода Степа Степановић 1856-1929, Чачак 2006.

Према ратном плану за 1903. годину био је распоређен за армијски штаб. Краљ Петар I Карађорђевић га је одликовао Орденом белог орла 4. реда и Орденом Карађорђеве звезде 3.реда. Године 1908. постављен је за министра војног али како није био вичан политичким дебатама напустио је овај министарски положај и командовао Моравском и кратко Дунавском дивизијом да би по други пут примио дужност министра војног 1911. године како би водио припреме за ослободилачки рат са Турском. У Првом балканском рату под његовом командом је заузет Варец врх, Криву паланку и Кратово, а за време Кумановске битке у борбама против Турака код Страцина и Црног врха  доприно је општем поразу турске војске у долини Вардара.На почетку Првог светког рата 1914. извршио је мобилизацију и концентрацију  српске војске. На челу са њим изведен је сложен марш-маневар на Церу, који је завршио чувеним бојним сусретом у ноћи 15/16. августа између Комбиноване и Аустро-Угарске војске која је, потучена, почела да се повлачи 19.августа 1914.године чиме је битка добијена. Због овог јуначког подухвата Степа Степановић је 20.августа 1914. године добио чин Војводе.

2. Војвода Степа Степановић објашњава престолонаследнику Александру Карађорђевићу, генералу Франшу Д`Епереу и војводи Живојину Мишићу идеју за пробој Солунског фронта, 1918.
Извор:Р.Бојовић, Војвода Степа Степановић 1856-1929, Чачак 2006.

Након Церске битке, 2. армија под његовим руководством, у тешким борбама на Колубари 29. августа 1914. године је спречила опкољавање српске војске не дозволивши Аустро-Угарској армији да крене на Љиг и округ Лазаревца. На Солунском фронту 2.армија је под његовом командом храбро нападала на главном правцу пробоја фронта и од 15. до 17. септембра 1918. године и у садејству са 1. армијом извршила пробој непријатељског фронта на Добром пољу и Козјаку.За заслуге на Солунском фронту одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима 1. реда, и проглашен за највећег војсковођу Првог светског рата. После капитулације Бугарске његова армија је напустила бугарску границу и кренула преко Косова, Санџака, Ибра и Западне Мораве ка Босни. После преласка Дрине и уласка у Сарајево војводи Степи је приређен свечани дочек уз оркестар и химне „Боже правде“ и „Хеј Словени“,  а он је своју зхвалност изразио овако:

„Нека вас име једне од других никад не отуђи, јер ви сте крв једне крви и кост једне кости; нека вас вера не раздваја, јер је само један Бог“. Том приликом му је уручен Сребрни венац са натписом „прослављеном војводи Степи Степановићу ослобођене Сарајевке“. На годишњицу ослобођења Сарајева, Општински одбор га је на свечаној седници изабрао за почасног грађанина Сарајева.

Одмах по завршетку рата дао је један интервју „Народном јединству“ у којем је говорио о биткама и ратовима, али и о државном уређењу:

„Ја нијесам политичар, то је ствар владе и политичара. Држим да ће се уређење извести на темељу Крфске декларације; али могу поуздано рећи, да ће држава Срба, Хрвата и Словенаца бити основана на потпуно демократској основи, гдје ће појединац бити потпуно заштићен, исто тако свака вјероисповест и све племенске особине.Нарочито наглашујем, да Србија улази у ту државу без икаквих претензија на првенство без икакве намјере да води хегемонију“

Војвода се повукао из активне службе 1919. године и остатак живота је провео у Чачку. Живео је мирно и повучено са својом породицом. Ретко је долазио у Београд и ретко се дружио са својим ратним друговима којима је углавном писао. Умро је 27.априла 1929. године. На вечни починак понео је неколико одликовања и малу криву сабљу поклон официра 6.пука која му је била најдража. Посмртну поворку предводио је краљ Александар I Карађорђевић, чланови краљевске владе, официрског кора, ратних другова и неколико хиљада грађана.

3. Краљ Александар I Карађорђевић и војвода Степа Степановић, 1923. Београд
Извор: Р.Бојовић, Војвода Степа Степановић 1856-1929, Чачак 2006.

Сеоска кућа у којој се родио Степа Степановића налази се у Кумодражу. Саграђена је средином 19. века и припада типу старије моравске куће од бондручне конструкције са четвороводним кровом какве су се градиле у то време. По типу и старини данас представља градитељски раритет у Београду, а као кућа у којој је рођен војвода Степа Степановић има статус културног добра од великог значаја за Републику Србију.

4. Изглед куће у којој је рођен Степа Степановић
Извор: Р.Бојовић, Војвода Степа Степановић 1856-1929, Чачак 2006.

Извор:

1.Р.Бојовић, Војвода Степа Степановић 1856-1929, Чачак 2006.