Петар II, највећи песник наш, спада и међу најважније владаоце у нашој историји. Мада је дошао веома млад на управу, одмах је ухватио чврсту власт, и од првог дана осетило се у Црној Гори да је на владу дошао човек који зна шта хоће и који има и воље и енергије и талента да то што хоће и изведе.

Стасит и леп, племенита срца и осећајне душе, Петар је био човек бистар и дубоког ума. Многим путовањима знатно је проширио своје знање, а своју философију живота формирао је под утицајем позитивних наука. Мада је био песник, мада му је сентименталан национализам понекад мутио бистар поглед на прилике, био је реалан политичар.

Одмах по доласку на престо, Петар је свршио питање губернадурства. Губерандур Вукеша Радонић мислио је да ће после смрти Петра I успети да сузбије младог и неискусног његовог наследника и да ће он као губернадур заменити владике. Али он се преварио у рачуну. Петар II пустио га је да уђе у преговоре са аустријским властима, па га је онда оптужио, те он буде због тога осуђен на смрт, а губернадурство укинуто. Тиме је било дефинитивно скинуто са дневног реда и једно од најважнијих унутрашњих питања у Црној Гори, које је изазивало сталне сукобе и трзавице и кочило напредак и државном и народном развитку.

У доба када је Петар II дошао на владу, у целој Турској владало је силно врење и на све стране вођене су борбе против централне власти, тако да је могло изгледати да је Турска непосредно пред распадањем и пропашћу. У нади да ће се то и догодити, и Петар се умешао у те борбе. Али Турска је била још увек јача но што су то сви претпостављали и погрешна политичка комбинација Петра II свршила се потпуним неуспехом.

Уз питање спољне политике, Петар се интезивно бавио и питањем унутрашњег уређења. Он је образовао суд и ускоро после тога сенат или велики суд, затим је увео уредно наплаћивање пореза, подигао је прву школу у Црној Гори и основао штампарију. По савету руске владе Петар је покушао да утврди трајан мир са Турском на граници, али то се није могло извести, и четовање и бојеви на турској граници су и даље настављени. Особито је тешко било решити питање Грахова, због којег је било много борбе и дипломатске преписке.

Ну, Петар је имао и у самој земљи великих тешкоћа и неприлика. Његови непријатељи оптуживали су га да се више брине за књижевност, за лов и за карте него за државу. Успели су толико да је чак и руска влада почела показивати знаке нерасположења према њему. Ипак је он успео да разбије све те оптужбе, и руска влада, на његову представку, знатно је повисила годишњу помоћ Црној Гори. Са том помоћу могао је Петар онда доста урадити на подизању културе у земљи.

Како је Петар II био искрен и убеђен патриот, види се не само по његовим књижевним делима него и по целом његовом књижевном раду, особито 1848. године, када је и он, као и многи родољуби, мислио да је дошао давно жељени час народног уједињења. Онда је Петар растурао по Далмацији прогласе, у којима је позивао народ на борбу за уједињење, одушевљено поздрављао бана Јелачића, као главног представника народне слободе, и склопио са Србијом уговор о ослобођењу Босне и Херцеговине.

Лепе наде из 1848. године нису се, међутим, оствариле, и Петар II је, као и сви други патриоти, морао разочаран увидети да је дан слободе и јединства још веома далеко. Последње дане његовог живота загорчала је још велика брига због портине озбиљне намере и спреме да нападне на Црну Гору.

Сломљен душом и телом, Петар је умро разочаран и пун црних слутњи за будућност своје земље и свога народа.

Станоје Станојевић

ИЗВОР: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 125‒128.