Прилике у Црној Гори за све време владе владике Петра I биле су необично тешке, а он сâм није био довољно јак и енергичан да утиче на њих и да управља њима. У земљи су владали неслога и раздор, који је прелазио у анархију.

Ускоро после Петровог доласка на управу, Турци су ударили на Црну Гору, савладали несложне Црногорце, продрли у земљу и спалили манастир на Цетињу.

У рату Аустрије и Русије против Турске Црна Гора је такође учествовала, и Црногорци су одбили са успехом неколико пута турске нападе.

За време Наполеонових ратова Црногорци су, као савезници француских непријатеља, заузели били Боку Которску, али су је морали уступити Аустрији.

Због тих сталних ратова Црна Гора је економски била сасвим исцрпљена. Уз то су племенски раздори слабили земљу, а сем тога, питање власти још увек није било потпуно решено, јер су губернадури имали у земљи још увек јак положај и јаког утицаја, и такмичили су се у том погледу са владикама. Стога је постојао јак антагонизам између владикâ, који су себи све више присвајали и световну власт, и губернадура, који су хтели да свој положај одрже, утврде и прошире. Петар I, после огорчене борбе, која је почела још за његових претходника, успео је да знатно поколеба губернадурску власт и да утврди власт владикâ у држави и у световним стварима.

Петар I развио је, међутим, жив рад и у другим правцима. Он је уопште радио на томе да Црну Гору изведе из средњовековног патријархалног стања и да у њој заведе уређење модерних држава. Пре свега, он се трудио да установи у земљи правосуђе и администрацију. Због тога је на народној скупштини донесен Законик. Затим се трудио да подигне просвету у земљи, а завео је и порез, којег дотле није било.

Али све те реформе завођене су споро и тешко, и народ им се опирао често са оружјем у руци. Рад на подизању друштва на овако ниском ступњу културе био је необично тежак, а Петар је под притиском тешког задатка много патио и често је разочаран долазио до очајања.

Петар I био је добар и искрен патриота, поштен човек и прави хришћанин. Али у оним приликама и у оној средини није могао учинити ни близу онолико колико је желео. Он се без власти и ауторитета увек морао молити тамо где се само наредбама евентуално могло нешто постићи. Као човек и свештеник, Петар је био дубоко поштован од свих, али као владаоца, нико га није слушао.

Станоје Станојевић

ИЗВОР: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 123‒125.