АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ВЛАДАН ДЕСНИЦА: Још једно прољеће!

Још једно прољеће!

С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе. Свако је од њих једно митарање: из њега клисне биће у новом перју и узлеће к сунцу са цијуком новим. Човjек вјерује да је његово дјетињство, заглушено читавим доцнијим животом, заувијек покопано. А оно се негдје под старост одједном опет јави и снажно провали на сунце. Човјек вјерује да је прољеће, то дјетињство зрака, за њ заувијек умрло, а оно се, с новим струјањем сокова под зимском отврдлом кором, поново разбуди и гласа.

И, попуштајући навици коју сам добио за других мјесеци самоће међу зидовима болнице, заподијевам унутрашња обрачунавања. Суочавам се са самим собом. Сравњујем мој живот са животом других људи и настојим да се некако тјешим. Ма колико неосмишљен, ма колико узалудан, опет ми се чини да није био сиромашнији од живота других.

У стварима је једна луда збирка и једна мудра хармонија: један пијани беспоредник и један дубљи смисао. Коме је дано да то спозна, добро је проживио свој вијек. Тај је обишао читав свој круг.

Склапам поново очи, и гле, као да то није рој младих мушица што око моје главе  игра тјеран у ковиталац дашком вјетра који по тек просушеној земљишара мале вирове прашине, већ да то око мене шуме моја минула прољећа.

Жмирим на младом прољетном сунцу, и осјећам да сам већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла. Ведар сунчев дан, и кора хљеба, и крпа неба са шаком звијезда над главом – и ја не могу да замислим веће ни стварније среће: све жеље шуте и чула дремљу, а мисли имају празничко рухо и бијеле скрштене руке.

На концу свију стаза стоји шутња и мир са свиме: широки мир са болом, с људима, са животом – са самим собом. У мени тишина, нада мном подне без руба, уколо призори земље у доброј поплави сунца.

Зар се на тако мало сав живот свео? Је ли то старост, преживјелост, умор? Или посљедња, врховна мудрост: крајња одрека свега?

Не знам. Осјећам само да нема стварнијег добра од тога: мир са радошћу, с болом – и преплављеност сунцем.

Крај романа Прољећа Ивана Галеба

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

24-I-bora-jovanovich
Претходни чланак

Умро је новинар Боривоје Бора Јовановић

ilic
Наредни чланак

Умро је књижевник Драгутин Илић