Да се не заборавиЗанимљивости

Витештво код Срба

Савремено схватање витештва своје порекло има у популарној култури, која увек потенцира представу западног витеза као оличења врлина и херојства. Та општеприхваћена слика замагљује чињеницу о постојању витештва на нашим просторима, са свим одликама које је тај термин обједињавао у себи.

Витештво је у српским земљама било и те како развијено и неговано па чак се на извесни начин и разликовало од западног, како по времену настанка, тако и по схватању ауторитета. Витез, ратник на коњу, на средњовековном Западу се појавио у доба феудалне анархије, као елитни пратилац варварских господара рата. Иако се његов лик ослања на античку традицију, најчешће таква врста племенитости није постојала: витезови су били слични својим краљевима, неписмени и сурови.

Обриси витештва на Западу појављују се око 843. године са првим ратничким играма, али је тек западна црква, а понајвише Клинијевска реформа из 10. века допринела рађању ритера успостављајући правило Божјег мира, а потом и кодекса понашања. Сада бити витез није значило бити само добар војник већ и добар човек. Како се на западу све више продубљивао јаз између цркве и државе, нарочито након борбе за инвеституру 1077. западно витештво све више потпада под утицај ојачалог папства. Папска доминација као Христовог намесника на земљи рађа слику Христовог војника или другим речима папског војника.

На православном Истоку слика витештва била је далеко другачија. У Византији је после здруженог напада Словена и Авара у 7. веку успостављен снажан култ светих ратника. Они су постали узор моралне снаге и надахнућа у борби за државу и веру. Насупрот раширеном мишљењу о Западу као колевци витештва, концепт тешко оклопљених ратника јавља се у Византији знатно раније. Овај концепт заједно са својом духовном страном је одатле прешао и на Србе, који такође веома рано почињу са поштовањем светих ратника. Широм српског света јављају се њихове представе, у Цркви Св. Петра и Павла, потом у Цркви Св. Михаила у Стону, у Мирослављевом јеванђељу. Утицаји су се преплитали, нарочито после доласка првих крсташа код српског краља Бодина и одласка Св. Саве у Свету земљу, али је код Срба, као и у Византији, узор врлине остао култ светитеља, а не култ личности као на Западу.

Још је арапски путописац Ал-Масуди помињао употребу коња код Срба, али и присуство ратничке опреме, од које су неки делови заиста симболи витештва. Најпре је то део ратничког појаса нађеног у Цркви Св. Петра и Павла у Расу из 10. века. Други важан налаз је златна мамуза која је припадала требињском жупану Грду, који је живео у 12. столећу. Један латински документ помиње витезове и писара Завиду неретљанског кнеза Јакова, које се око 1080. године нашао у улози судије у околини Сплита.

Још вреднији археолошки доказ постојања витештва је и мач са Пирлитора. Овај врхунски производ свог времена није само одраз богатства и моћи српских великаша већ је и одраз постојања витешке идеје. Наиме, угравирани херувим чија је симболика заштита и широка крсница која формира хришћански крст и те како говори да је српска властела била свесна и духовне и световне димензије витештва. Најконкретнији подаци о витештву долазе из времена краља Милутина. Надгробна плоча витеза Франческа ди Саломонеа говори о његовом проглашењу за витеза баш од стране српског краља. Франческов епитаф је јединствено сведочанство угледа српског краља као витеза. Његов епитаф такође говори да је краљ Милутин ову титулу додељивао у складу са церемонијалом који је описао Рамон Љуљ у Књизи о витешком реду. Један од истакнутих Милутиновог витезова био је и војвода Новак Гребострек, победник над Мехмед-бегом.

Витештво је наставило да цвета и под царем Душаном. Он је остао упамћен као љубитељ витешких игара, о чему подробно извештавају Дубровчани. Домаћи извори нам говоре и о местима где су се турнири одржавали и које дисциплине су биле укључене. Приштина и Ново Брдо су само само нека од места где су се одржавали турнири. Попис из 1333. сачињен у Дубровнику открива како је изгледала витешка опрема српског ратника и сведочанство је опсежне и систематске модернизације војске. У време кнеза Лазара наставља се систематско опремање и усавршавање оклопног бојног реда који се у Србији практиковао већ педесетак година. Српски кнез је у годинама пред косовску битку почео да развија ватрено оружје и велики витешки, српски мач са карактеристичном крсницом у облику слова S ради лакшег парирања турским сабљама.

Углед српског витештва наставио је да одржава и кнез а потом и деспот Стефан Лазаревић. Као вазал турског султана био је дужан да одређен број ратника стави на располагање падишаху, те су стога његови оклопници и њихови црни оклопи били познати на ратиштима од Никопоља до Ангоре. Сам татарски владар Тамерлан био је задивљен јунаштвом кнеза Стефана и његових ратника. Деспот после 1402. стиче још већи углед и улази у Витешки ред змаја. Многи европски витезови сматрају чашћу да их управо рука српског деспота произведе у витезове. Он је по речима једног хроничара био као „месец поред звезда”.

Након пада српске деспотовине многи истакнути витезови попут Вука Гргуревића, Милоша Белмужевића, браће Јакшић одлазе у Угарску где се српски народ окупља око њих. Српски витешки дух су потомци Бранковића и српске властеле после нестанка српске државе, као и свој сан о њеној обнови, пренели у Срем. Њихов дух су у каснијим вековима сачували српски граничари и њихови потомци до наших дана.

ПИШЕ: Мср Александра Шуковић, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду

ЛИТЕРАТУРА:

Марко Алексић, Српски Витешки код, Београд, 2016.

Рамон Љуљ, Књига о витешком реду, прев. Синиша Здравковић, Београд, 2013.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

wallet-cash-credit-card-pocket
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

ФОТО: PRESS: Београдска филхармонија
Наредни чланак

БЕОГРАД: КОНЦЕРТ БЕОГРАДСКЕ ФИЛХАРМОНИЈЕ 24. ЈУНА НА УШЋУ