Da se ne zaboraviZanimljivosti

„VINAVERIJADEˮ STANISLAVA VINAVERA

SRPSKI INAT I NEODMERENA REČ

INAT KAO PRKOS I SUDBONOSNI PRIMERI INATA

 

(…) Sledeći primer inata nije tako sudbonosan koliko je prkosan i iznenađujući, a pokazao ga je Stanislav Vinaver. Šapčanin Živojin S. Tovarović, poreklom iz Bukora, u svojim Uspomenama i doživljajima đaka Bataljona 1.300 kaplara (Beograd, 1975) opisao je Vinavera, takođe rođenog Šapčanina, kao velikog šaljivdžiju, koji je često zbijao šale na račun njihovog desetara Ananija, priprostog podnarednika, pitomca podoficirske škole. Međutim, „vinaverijadaˮ, docnije izvedena, umalo nije poremetila međudržavne odnose između Bugarske i Kraljevine SHS. Evo o čemu je reč:

Rezervni potporučnik Stanislav Vinaver 1919. godine vodio je poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije u domovinu. Putovali su međunarodnim vozom preko Carigrada, bez prava izlaženja iz voza na stanicama. Kako se, još po ratnom redu vožnje, voz zadržavao u Sofiji dva sata, Vinaver je postrojio četu i poveo u grad. Kad je došao u centar grada, Vinaver je komandovao strojevi korak do Crkve Svetog kralja, gde je po svim vojnim počastima (sem počasne paljbe), odao poštu moštima srpskog kralja Milutina Nemanjića (Stefana Uroša II Milutina). Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad poraženima, pretili međunarodnim sudom i tražili kazne za vinovnike. Ovaj slučaj se dugo rasplitao diplomatskim kanalima između dve zemlje. Tadašnji jugoslovenski poslanik u Sofiji (od 1920), književnik Milan Rakić seća se poverljivog telegrama dobijenog od ministra vojnog, vojvode Bojovića: „Ako ga ne smem odlikovati, za to ga kazniti neću.ˮ Sa ovim su se složili i pesnik Rakić i ministar inostranih dela. Rakić je otpisao Bojoviću da je tu hrabrost, koju svi nazivaju ludošću, mogao samo pesnik pokazati. Bilo kako bilo, tako su u bugarskoj prestonici svoj defile imale jugoslovenske trupe, a srpski „Sveti kraljˮ Milutin prvi put imao je srpsku vojničku počast. Neverovatno je da je jedan diplomatski incident između Kraljevine SHS i Bugarske izazvao jedan književnik – Stanislav Vinaver.

O Vinaveru kao pripadniku Šeste čete čuvenog Đačkog bataljona u Skoplju, ostala je i ova priča.

Jednom prilikom pripadnici ove čete, mladi i neobuzdani, svojim smehom i vedrinom, kao nečim neratničkim, uvredili su svog komandanta, potpukovnika Dušana Glišića. Tvrdi i smrknuti komandant ih je nazvao kalašturama. Međutim, još istog dana – podrobnije se obavestivši o zbivanjima koja su izazvala „krštavanjeˮ – „kumˮ se izvinio i odrekao „krštenjaˮ. Ali ime – Kalašture ostade ovoj četi, dok su ostale čete imale imena: Plemići, Bukvarci, Rmpalije, Ruzmarini, Ćevabdžije.

Kada su prvi iz bataljona počeli da padaju u krvavoj bici, Vinaver je sa najvećim bolom i najstrašnijim cinizmom, raportirao potpukovniku Glišiću:

„Ovako ginu kalašture.ˮ

B. Sekendek, Istorijska čitanka naših naravi, Dom kulture Vera Blagojević u Šapcu, Šabac, 1998, str. 546–547.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Replika pečata kneza Strojimira
Prethodni članak

Prvi znak srpske državnosti

stejic
Naredni članak

Umro je lekar i književnik Jovan Stejić