Да се не заборавиЗанимљивости

„ВИНАВЕРИЈАДЕˮ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА

СРПСКИ ИНАТ И НЕОДМЕРЕНА РЕЧ

ИНАТ КАО ПРКОС И СУДБОНОСНИ ПРИМЕРИ ИНАТА

 

(…) Следећи пример ината није тако судбоносан колико је пркосан и изненађујући, а показао га је Станислав Винавер. Шапчанин Живојин С. Товаровић, пореклом из Букора, у својим Успоменама и доживљајима ђака Батаљона 1.300 каплара (Београд, 1975) описао је Винавера, такође рођеног Шапчанина, као великог шаљивџију, који је често збијао шале на рачун њиховог десетара Ананија, припростог поднаредника, питомца подофицирске школе. Међутим, „винаверијадаˮ, доцније изведена, умало није пореметила међудржавне односе између Бугарске и Краљевине СХС. Ево о чему је реч:

Резервни потпоручник Станислав Винавер 1919. године водио је последњу чету југословенских добровољаца из Русије у домовину. Путовали су међународним возом преко Цариграда, без права излажења из воза на станицама. Како се, још по ратном реду вожње, воз задржавао у Софији два сата, Винавер је постројио чету и повео у град. Кад је дошао у центар града, Винавер је командовао стројеви корак до Цркве Светог краља, где је по свим војним почастима (сем почасне паљбе), одао пошту моштима српског краља Милутина Немањића (Стефана Уроша II Милутина). Бугари су ово схватили као велику ароганцију победника над пораженима, претили међународним судом и тражили казне за виновнике. Овај случај се дуго расплитао дипломатским каналима између две земље. Тадашњи југословенски посланик у Софији (од 1920), књижевник Милан Ракић сећа се поверљивог телеграма добијеног од министра војног, војводе Бојовића: „Ако га не смем одликовати, за то га казнити нећу.ˮ Са овим су се сложили и песник Ракић и министар иностраних дела. Ракић је отписао Бојовићу да је ту храброст, коју сви називају лудошћу, могао само песник показати. Било како било, тако су у бугарској престоници свој дефиле имале југословенске трупе, а српски „Свети краљˮ Милутин први пут имао је српску војничку почаст. Невероватно је да је један дипломатски инцидент између Краљевине СХС и Бугарске изазвао један књижевник – Станислав Винавер.

О Винаверу као припаднику Шесте чете чувеног Ђачког батаљона у Скопљу, остала је и ова прича.

Једном приликом припадници ове чете, млади и необуздани, својим смехом и ведрином, као нечим нератничким, увредили су свог команданта, потпуковника Душана Глишића. Тврди и смркнути командант их је назвао калаштурама. Међутим, још истог дана – подробније се обавестивши о збивањима која су изазвала „крштавањеˮ – „кумˮ се извинио и одрекао „крштењаˮ. Али име – Калаштуре остаде овој чети, док су остале чете имале имена: Племићи, Букварци, Рмпалије, Рузмарини, Ћевабџије.

Када су први из батаљона почели да падају у крвавој бици, Винавер је са највећим болом и најстрашнијим цинизмом, рапортирао потпуковнику Глишићу:

„Овако гину калаштуре.ˮ

Б. Секендек, Историјска читанка наших нарави, Дом културе Вера Благојевић у Шапцу, Шабац, 1998, стр. 546–547.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Реплика печата кнеза Стројимира
Претходни чланак

Први знак српске државности

stejic
Наредни чланак

Умро је лекар и књижевник Јован Стејић