AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

VILE U VEROVANJU SRBA

O verovanjima u vile, njihovim odlikama, atributima, staništima, vezi sa junacima narodnih pesama, pisano je u nas različito i mnogo.

U prvome izdanju Srpskog rječnika 1818. godine pod rečju Vila (die Wile, eine Art Nymphe) Vuk Karadžić je zapisao:

Vile žive po velikim planinama i po kamenjarima oko voda. Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku aljinu obučena, i dugačke, niz leđa i prsi raspuštene kose. Vile neće nikom zla učiniti, dokle i ko ne uvrijedi (nagazivši na njiovo kolo, ili na večeru ili drukčije kako), onda ga različito nakaze: ustrijele ga u nogu ili ruku, u obje noge ili u obje ruke, ili u srce te odma umre.

[…]

Prvobitnu prirodu i odlike vila uistinu je teško dokučiti. Tokom prohujalih vremena vile su primile na sebe funkcije mnogih različitih ženskih demona, šumskih i poljskih, vodnih i meteornih, manističkih i prirodnih. Narodne umotvorine Srba znaju za vile oblakinje, planinkinje, zagorkinje, „vile iz gore”, izvorkinje, brodarice. Narodne umotvorine katkad ističu kako vile vole da borave na raskršćima (mesto antičke boginje Hekate), a da se hrane na bunjištima. Prema poslednjim dvema odlikama, vile nalikuju vešticama.

Raznolikost među vilama, koje svakojako vode poreklo od antičkih nimfi i nereida, uočena je i u starijim vremenima. Prema jednoj drevnoj podeli „gorske nimfe se zovu Orsade, šumske Driade, one što se sa šumama rađaju Amadriade, izvorske se zovu Naple ili Najade, morske, pak, Nereide”. Drugi, sličan katalog vila napominje: „Nimfe koje nastanjuju gajeve zovu se Alseide, a one koje žive na drveću su Hamadriade, stanarke izvorskih voda su Najade i Hidriade, a od njih jedne su Krenide (izvorkinje), druge su Epipotamide (rečne nimfe); pastirske nimfe zovu se Epimelide, a gorske su Oreide i sve one njima srodne; one pak što žive na livadama zovu se Elejonomije.”

Rođenje i odgoj vila naznačeni su u narodnoj pesmi koja se u Risnu pevala u kolu o svadbi (Vuk I, 114):

A mene vilu od gore,

Mene je gora rodila,

U zelen listak povila,

Jutrenja rosa padala,

Mene je vilu dojila.

Od gore vjetrić puvao,

Mene je vilu šikao,

To su mi bile dadije.

Vile vole da igraju u kolu i da se u igranju nadmeću sa ljudima, posebno sa mladićima. Postoje brojni toponimi u znak sećanja na vilinske igre: vilino kolo, vilje kolo, vilino vijalište, vilino igralište i sl. Vile mogu da budu pomoćnice i posestrime junaka, ako se sa njima lepo ophodi. Mogu biti ugrabljene, prisilno udate, mogu i decu sa smrtnikom izroditi, ali kada deca stasaju, osamostale se, „vila ljubovca” nalazi načina da se povrati svom vilinskom društvu. Vile su i zaštitnice ratara i stoke, obezbeđuju i plodnost, posebno plodnost stoke.

Vila je rodila ili zadojila mnoge znamenite, uglavnom zmajevite junake (Marka Kraljevića, Miloša Obilića, Relju Bošnjanina, Banovića Sekulu, Dijete Grujicu, Ljuticu Bogdana itd.).

Pomaže junaku, pobratimu u nevolji (Marku pomaže vila oblakinja u borbi protiv Muse Kesedžije). Vila se uopšte rado bratimi sa glasovitim epskim junacima i time, u polazištu, izbegava mogućnost stupanja sa junakom u nekoje drugačije odnose. Mada se to nigde izrikom ne kaže, očigledno je da vila uporno i smišljeno čuva devičanstvo. Vile su, u tom pogledu, nalik vestalkama.

Vila obaveštava (kao božanski glasnik, ali i kao proročica) o onome što se dogodilo negde, ili o onome što će se u skorijoj budućnosti dogoditi. U tom smislu pojavljuje se kao glasonoša smrti i nesreće, ali i kao vesnik nevolja koje predstoje.

Vila ume da se naljuti i da kazni mitskoga sadruga koji se ne drži obećanja i dogovora. Tako vila u glasovitoj pesmi o putu Marka Kraljevića i Miloša Obilića kroz Miroč surovo kažnjava Miloša što je izneverio dato obećanje i prekršio tabu pevanja u planini. Ustreli ga! Izvidaće ga i oživeti nadvladana šestopercem Markovim. Reklo bi se da se Marko u pesmi pojavljuje kao bog gromovnik koji je vlastan nad demonima prirode,[1] odnosno vilama. Miloš, Markov pobratim, jeste gromovnikov pratilac i poslužnik, zmajeviti junak.

[…]

Vile u verovanju i umotvorinama srpskoga naroda umnogome nalikuju drevnim antičkim božanstvima, nimfama, nereidama. Vile izvorkinje i vile brodarice jesu nesumnjivo posrednici između dva, paralelno postojeća sveta. Njima verovatno treba pridružiti i vile zagorkinje, odnosno planinkinje. Biće da i oni jesu čuvari izvora. Zanimljivo je da se u narodnim umotvorinama, posebno u epskim pesmama, upravo vile optužuju za izazivanje strašne suše („zaključavaju” izvore u planini, obično „devet izvora”). Čini se da se razložno može pretpostaviti kako su nekoje epske pesme o sukobu junaka i vila izvorkinja bile sastavni deo sveukupnog dodolskog obreda za prizivanje kiše. Mislim da upravo u tome kontekstu treba iščitavati i tumačiti pesme tipa Marko Kraljević i vila izvorkinja. Junak pobeđuje vilu, „otvara”, „odobravljuje” izvore i time prekida period suše. U nekim srpskim oblastima strah ili, možda tačnije, zazor od vila bio je nešto veći. Činjenica jeste da se u južnoj Srbiji, u Skopskoj Crnoj Gori, narod više plaši gneva samovila. Naglašavajući kako vile jesu nekada samo otelotvorene duše umrlih devojaka, narod ih je u nekim krajevima i ozama srpskim bitno približio alama, nosiocima gradonosnih i olujnih oblaka. U Porečju Drima i Radike samovile se optužuju i da napadaju porodilju i novorođenče u toku prvih četrdeset dana. Ipak, ukupno uzevši, vile u verovanju srpskoga naroda jesu namćoraste, ali ne i zle. Ako čovek ne prekrši neki od tabua, pristup vilinskom igralištu, vijalištu, izvoru ili reci, prostorima koje vila čuva, ona ga neće dirati. Kada dođe vreme odlaska sa ovoga sveta, vila će sa svojim jelenom (prenosiocem duša umrlih) povesti mrtvačko kolo sa „ovoga” na „onaj” svet. Iako naglašeno čuva devičanstvo (zbog toga se prevashodno i bratimi sa junakom), može uspešno da obavi dužnost majke, i u takvim slučajevima ona, kao i zmaj, pomaže poboljšavanju kvaliteta poroda. Međutim, vila nije ljubavnica. Kada prođe period dečjeg odrastanja i sazrevanja, kada deca brakom započinju novi život – ona je iznova u moći da bude slobodna. Na kraju valja naglasiti da je srpski narod vazda verovao kako se istinska sloboda može naći ne u prebivalištu zmajeva već u obitavalištu vila, u njihovom gradu koji nije ni na nebu, ni na zemlji, već na grani od oblaka.

Nenad Ljubinković

 

Izvor: Ljubinković 2014: Nenad Ljubinković, „Vile u verovanju Srba”, u: Naši daleki preci, Kolo 106, knj. 713, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 233–243.

[1] Budući da reč, odnosno pojam demon i kod nas i na strani poseduje izrazito negativnu konotaciju, prinuđen sam da upozorim da je upotrebljavm u prvobitnom, izvornom značenju. U širu upotrebu došla je posredstvom kasnolatinskog jezika u kome je imala oblik daemonium. Izvorno potiče od starogrčke reči daimonios, što znači „onaj koji pripada božanstvu”.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Aleksandar-Aca-Ilic
Prethodni članak

Rođen je montažer, reditelj i scenarista Aleksandar Ilić

mitic
Naredni članak

Rođen je najpoznatiji „srpski Indijanacˮ, glumac Gojko Mitić