АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ВИЛЕ У ВЕРОВАЊУ СРБА

О веровањима у виле, њиховим одликама, атрибутима, стаништима, вези са јунацима народних песама, писано је у нас различито и много.

У првоме издању Српског рјечника 1818. године под речју Вила (die Wile, eine Art Nymphe) Вук Караџић је записао:

Виле живе по великим планинама и по камењарима око вода. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку аљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле неће ником зла учинити, докле и ко не увриједи (нагазивши на њиово коло, или на вечеру или друкчије како), онда га различито наказе: устријеле га у ногу или руку, у обје ноге или у обје руке, или у срце те одма умре.

[…]

Првобитну природу и одлике вила уистину је тешко докучити. Током прохујалих времена виле су примиле на себе функције многих различитих женских демона, шумских и пољских, водних и метеорних, манистичких и природних. Народне умотворине Срба знају за виле облакиње, планинкиње, загоркиње, „виле из горе”, изворкиње, бродарице. Народне умотворине каткад истичу како виле воле да бораве на раскршћима (место античке богиње Хекате), а да се хране на буњиштима. Према последњим двема одликама, виле наликују вештицама.

Разноликост међу вилама, које свакојако воде порекло од античких нимфи и нереида, уочена је и у старијим временима. Према једној древној подели „горске нимфе се зову Орсаде, шумске Дриаде, оне што се са шумама рађају Амадриаде, изворске се зову Напле или Најаде, морске, пак, Нереиде”. Други, сличан каталог вила напомиње: „Нимфе које настањују гајеве зову се Алсеиде, а оне које живе на дрвећу су Хамадриаде, станарке изворских вода су Најаде и Хидриаде, а од њих једне су Крениде (изворкиње), друге су Епипотамиде (речне нимфе); пастирске нимфе зову се Епимелиде, а горске су Ореиде и све оне њима сродне; оне пак што живе на ливадама зову се Елејономије.”

Рођење и одгој вила назначени су у народној песми која се у Рисну певала у колу о свадби (Вук I, 114):

А мене вилу од горе,

Мене је гора родила,

У зелен листак повила,

Јутрења роса падала,

Мене је вилу дојила.

Од горе вјетрић пувао,

Мене је вилу шикао,

То су ми биле дадије.

Виле воле да играју у колу и да се у игрању надмећу са људима, посебно са младићима. Постоје бројни топоними у знак сећања на вилинске игре: вилино коло, виље коло, вилино вијалиште, вилино игралиште и сл. Виле могу да буду помоћнице и посестриме јунака, ако се са њима лепо опходи. Могу бити уграбљене, присилно удате, могу и децу са смртником изродити, али када деца стасају, осамостале се, „вила љубовца” налази начина да се поврати свом вилинском друштву. Виле су и заштитнице ратара и стоке, обезбеђују и плодност, посебно плодност стоке.

Вила је родила или задојила многе знамените, углавном змајевите јунаке (Марка Краљевића, Милоша Обилића, Рељу Бошњанина, Бановића Секулу, Дијете Грујицу, Љутицу Богдана итд.).

Помаже јунаку, побратиму у невољи (Марку помаже вила облакиња у борби против Мусе Кесеџије). Вила се уопште радо братими са гласовитим епским јунацима и тиме, у полазишту, избегава могућност ступања са јунаком у некоје другачије односе. Мада се то нигде изриком не каже, очигледно је да вила упорно и смишљено чува девичанство. Виле су, у том погледу, налик весталкама.

Вила обавештава (као божански гласник, али и као пророчица) о ономе што се догодило негде, или о ономе што ће се у скоријој будућности догодити. У том смислу појављује се као гласоноша смрти и несреће, али и као весник невоља које предстоје.

Вила уме да се наљути и да казни митскога садруга који се не држи обећања и договора. Тако вила у гласовитој песми о путу Марка Краљевића и Милоша Обилића кроз Мироч сурово кажњава Милоша што је изневерио дато обећање и прекршио табу певања у планини. Устрели га! Извидаће га и оживети надвладана шестоперцем Марковим. Рекло би се да се Марко у песми појављује као бог громовник који је властан над демонима природе,[1] односно вилама. Милош, Марков побратим, јесте громовников пратилац и послужник, змајевити јунак.

[…]

Виле у веровању и умотворинама српскога народа умногоме наликују древним античким божанствима, нимфама, нереидама. Виле изворкиње и виле бродарице јесу несумњиво посредници између два, паралелно постојећа света. Њима вероватно треба придружити и виле загоркиње, односно планинкиње. Биће да и они јесу чувари извора. Занимљиво је да се у народним умотворинама, посебно у епским песмама, управо виле оптужују за изазивање страшне суше („закључавају” изворе у планини, обично „девет извора”). Чини се да се разложно може претпоставити како су некоје епске песме о сукобу јунака и вила изворкиња биле саставни део свеукупног додолског обреда за призивање кише. Мислим да управо у томе контексту треба ишчитавати и тумачити песме типа Марко Краљевић и вила изворкиња. Јунак побеђује вилу, „отвара”, „одобрављује” изворе и тиме прекида период суше. У неким српским областима страх или, можда тачније, зазор од вила био је нешто већи. Чињеница јесте да се у јужној Србији, у Скопској Црној Гори, народ више плаши гнева самовила. Наглашавајући како виле јесу некада само отелотворене душе умрлих девојака, народ их је у неким крајевима и озама српским битно приближио алама, носиоцима градоносних и олујних облака. У Поречју Дрима и Радике самовиле се оптужују и да нападају породиљу и новорођенче у току првих четрдесет дана. Ипак, укупно узевши, виле у веровању српскога народа јесу намћорасте, али не и зле. Ако човек не прекрши неки од табуа, приступ вилинском игралишту, вијалишту, извору или реци, просторима које вила чува, она га неће дирати. Када дође време одласка са овога света, вила ће са својим јеленом (преносиоцем душа умрлих) повести мртвачко коло са „овога” на „онај” свет. Иако наглашено чува девичанство (због тога се превасходно и братими са јунаком), може успешно да обави дужност мајке, и у таквим случајевима она, као и змај, помаже побољшавању квалитета порода. Међутим, вила није љубавница. Када прође период дечјег одрастања и сазревања, када деца браком започињу нови живот – она је изнова у моћи да буде слободна. На крају ваља нагласити да је српски народ вазда веровао како се истинска слобода може наћи не у пребивалишту змајева већ у обитавалишту вила, у њиховом граду који није ни на небу, ни на земљи, већ на грани од облака.

Ненад Љубинковић

 

Извор: Љубинковић 2014: Ненад Љубинковић, „Виле у веровању Срба”, у: Наши далеки преци, Коло 106, књ. 713, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 233–243.

[1] Будући да реч, односно појам демон и код нас и на страни поседује изразито негативну конотацију, принуђен сам да упозорим да је употребљавм у првобитном, изворном значењу. У ширу употребу дошла је посредством каснолатинског језика у коме је имала облик daemonium. Изворно потиче од старогрчке речи daimonios, што значи „онај који припада божанству”.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Aleksandar-Aca-Ilic
Претходни чланак

Рођен је монтажер, редитељ и сценариста Александар Илић

mitic
Наредни чланак

Рођен је најпознатији „српски Индијанацˮ, глумац Гојко Митић