AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Vesna Burojević: TRIPTIH „BERAČICE”SAVE ŠUMANOVIĆA

Tri slike, istog naziva Beračice, čuvaju se u Galeriji slika Sava Šumanović od osnivanja 1952. godine. Prilikom promene postavke 2005. godine otkriveno je da se one nastavljaju jedna na drugu, i kao takve čine celinu. Od tada su izložene zajedno i deo su stalne postavke Galerije.

Sve tri slike su izuzetno velikog formata, 1. inv. 347,[1] Beračice, 150 × 189,5 cm; 2. inv. 323, Beračice sa korpama grožđa, 240 × 189 cm i 3. inv. 346, Beračice, 150 × 189,5 cm. Kompoziciju prve u nizu čine tri krupne ženske figure u prvom planu koje nose korpe pune grožđa; sasvim levo do njih, malo izdvojena, sedi ženska figura okrenuta leđima. U pozadini je vinograd. Kompoziciju druge, središnje slike čini pet ženskih figura, od kojih tri nose korpe pune grožđa prema brdima, u koje ih istresaju, i nalaze se sa leve strane, dok u prvom planu, sa desne strane, jedna ženska figura kleči nadvijena nad korpu punu grožđa, a iza nje jedna ženska figura okrenuta leđima istresa korpu grožđa u burad. U pozadini slike je vinograd, kroz koji je po sredini ostavljen prolaz; u pejzažu u pozadini vide se njive, na jednoj je zrelo žito. Dve daleko sitnije figure žena prilaze tim prolazom prema buradima. Treću kompoziciju čine tri krupne ženske figure, od kojih dve nose korpe pune grožđa, dok između njih kleči jedna figura žene, nagnuta nad korpom punom grožđa. U pozadini je vinograd. Rukom slikara na poleđini prve opisane slike zapisano je: „Počeo crtati 30. VII 42. počeo uljem 3. VIII 42, počeo finim bojama 5. VIII 42. po podne.”

Ove tri slike tokom svih decenija od njihovog nastanka analizirane su sporadično i uvek pojedinačno, u kontekstu žanr-scena, koje je umetnik tih godina radio, ili kao početak novog ciklusa, koji je tragična smrt umetnika prekinula. Kao završna celina predstavljene su kada je novo tumačenje Beračica kao Triptiha beračice izneto u Galeriji 30. maja 2008. godine.[2] Polazeći od stava da nastanak umetničkog dela nije samostalan fenomen, već proces koji je uslovljen mnogim činiocima koje je potrebno istražiti i definisati, preduzeta je analiza uslova i okruženja, u kojima je nastalo umetničko delo, nakon čega je uočeno da se Beračice, koje su predmet ove analize, po više osnova razlikuju od tematski i hronološki njima bliskih dela.

 

[…]

 

DOSADAŠNJE ANALIZE BERAČICA

Beračice su u svim analizama opusa Save Šumanovića posmatrane, pre svega, kao poslednji radovi, što zaista i jesu. Na osnovu zapisa umetnika na skici za treću, poslednju kompoziciju u nizu, pouzdano se zna da je to poslednje platno na kome je umetnik intervenisao 26. avgusta 1942.[3]

U svojoj doktorskoj disertaciji, Sava Šumanović. Život i delo, koja je publikovana 1960. godine, bezmalo dve decenije nakon smrti umetnika, Dimitrije Bašičević se bavio Beračicama:

„Te tri kompozicije velikog formata poslednji su svedoci starog eksperimentatora, iako njihov karakter, na prvi pogled, ne odaje ništa otvoreno u tom smislu. Nakon ciklusa „šidskih kupačica” Šumanović je prekinuo za izvesno vreme rad na monumentalnom slikarstvu. Sada mu se opet vraća pronašavši novu temu a možda i problematiku. (…) Glavni akcenat u ovom ciklusu bio je stavljen na boju. To će biti poslednji vidljivi napor tog slikara da izgradi novu paletu.”[4]

Upuštajući se u dublje komentarisanje tri kompozicije Beračica, spontano ih povezujući, Bašičević je izneo veoma interesantno poređenje, ličnu asocijaciju:

„Stojeći pred platnima ‚Beračica‘ čini nam se kao da se nalazimo pred nekom vrstom Vavilonske kule.[5] Veliko znanje i ogromni napori poduzeli su gradnju. Zaista, hladno analizirajući ‚Beračice‘ moraju se priznati njihove vrednosti, a često zadiviti se smelostima koje se ne ograničavaju s formatom. Ima nešto od snažnog života što struji s ‚Velikih beračica‘. Prostor je jednako monumentalan koliko je i živo sugeriran. Ima se utisak jednog neprekinutog kretanja koje silazi sa slike. (…) A zatim (…) postepeno, postaje jasno da su se jezici graditelja kule pomeli i kula je kao sablasna ruševina. Boje, umesto da su svečanost, ispadaju iz okvira kompozicije toliko da pomalo ulaze u ’kič’. Izvanredno zamišljeni i započeti ritam devojaka koje dolaze s korpama punim grožđa pokvaren je položajem srednje devojke koja kleči. Figure u ovom crtežu nemaju ništa poetskog, već su naprotiv, banalne dok se fizionomije od banalnosti udaljavaju jedino prema neugodnoj grimasi. Uzevši u obzir mogućnost tog slikara, koje je pokazivao danomice u pejzažima i svečanim figurama svojih Ruskinja aktovima kupačica, moguće je na samo jedan način tumačiti uzrok neuspeha. To je možda opet bolest umetnikova.”[6]

Odgovor na ovo mišljenje D. Bašičevića dala je Ljubica Miljković povezujući namere umetnika direktno sa okruženjem koje je bilo daleko od mira i sigurnosti, koji su nekada bili osnovna uporišta njegovog rada u Šidu.

„Dobro obavešten slikar je znao šta se dešava, ali nije želeo da beži. Često je sa sugrađanima razgovarao o ratu i ostalim opasnostima. Jedino utočište od svega ružnog bilo je slikarstvo. U potpunosti se usredsredio na uvećane žene u narodnim nošnjama. (…) Bosonge žene nisu više umilne muze nego uplašene zabrinute žene. (…) Lica lepih, zdravih i snažnih žena jesu krik umetnika i humaniste, ujedno i njegovih sunarodnika suočenih sa sudbinom koju ne mogu da promene. Ali ne onaj zastrašujući munkovski, nego tek nagovešten, više kao rezignacija očajnika koji se nadaju i nastavljaju da žive u harmoniji s prirodom. Ponavljao je, ne kao kod šidskih kupačica isti model, nego srodne figure seljanki u prvom planu. Svaku sledeću sliku koja se razlikuje samo po širini, komponovao je da bi se nadovezala na prethodnu i sa njom činila celinu. Počeo je da niže grandiozan friz, poput onih antičkih, ali sa seljankama umesto herojima iz mitova, koje pokretima, stavovima i pogledima iskazuju njegov odnos prema životu i večitu zapitanost pred metafizičkim nepoznanicama. Isključivo po svom ogromnom znanju i osećanju, prekidao je ritam stojećih figura, da bi naglo klonulima iskazao težinu tragičnog i neizvesnog vremena. U tonsku organizaciju je uvodio poneki snažni koloristički akord i ostavio dinamiku, pigmente ispunio svetlošću, uspeo da sugeriše atmosferu sunčevog dana i nepokolebljivu veru u ljude, život, prirodu, dobrotu, lepotu… Upravo ovaj poslednji ciklus je postao umetnički koncep o trajanju pasije, o jedinstvu stila, o doslednosti ideje o neuništivosti duha koji u svemu nalazi umetnost.”[7]

Posebno je naglasila bespotrebno pominjanje umetnikove bolesti, o kojoj nije umesno da govore istoričari umetnosti.

[…]

 

NOVO ČITANJE BERAČICA, TRIPTIH

Nakon što je uočeno da se tri kompozicije nadovezuju jedna na drugu, spajajući se u predelu neba, vinograda i tla, i da je to moguće samo u određenom redosledu kojim se obrazuje triptih, postalo je jasno da poslednja dela Save Šumanovića nisu deo nekog novog, tek započetog ciklusa. Šumanović se, slikajući Beračice, prvi put opredelio za formu trpitiha.

[…]

Na Triptihu beračice prepoznatljivi su simboli hrišćanstva, koji su Savi Šumanoviću svakako morali biti dobro poznati. […] Na Triptihu beračice su istovremeno prikazani zrelo žito (hleb) i grožđe (vino), telo i krv Hristova – „ovo je telo moje” i „ovo je krv moja” (Matej, 10: 2–4) kako je i sam kazao dvanaestroici apostola na Tajnoj večeri – koji predstavljaju dve prirode Njegove, prirodu čovečiju i prirodu božansku.

Na sva tri dela Triptiha dominantne su beračice, dvanaest snažnih žena, kao dvanaest apostola. Samo jedna se izdvojila, sedi u levom uglu okrenutih leđa, što podseća na reči: „Jedan od vas će me izdati” (Matej 26; 25 i Psalmi Davidovi 41; 9). Sa njihovih usana, bilo da kleče ili da gledaju u nebo, reklo bi se da silazi molitva. Prema dva bureta puna grožđa na sredini slike, kao prema časnoj trpezi, prilaze dve nove duše, takođe dve žene.

Takođe, ne treba zaboraviti da je „sama berba grožđa simbol Strašnog suda na kraju vremena”[8]. Istovremeno, Božji vinograd je i slika ponovo darovanog Raja onima koji su spremni na vinogradarski podvig iskrenog i istrajnog služenja Gospodu vinograda (Matej 20, 1–16, up.: Amos 9, 13; Jezekilj 28, 26). U slikama kraja vremena, kada dolazi Mesija/Hristos, sezone žetve i berbe grožđa se, kao na Savinom Triptihu, gotovo spajaju, budući da više nema neplodnog doba godine, te prinosi sustižu jedni druge (Amos 9, 13).[9]

Pretpostavljeni svet hrišćanstva Triptiha beračice iskazan je isključivo slikama žena. U Šumanovićevoj berbi nema muškaraca. Dosledan sebi do samog kraja, umetnik koji je veliki deo svog opusa posvetio ženi, naslikavši na svom poslednjem delu mučenice-heroine bosim stopalima direktno vezane za majku zemlju, ženama je ostavio teret zemljaskog života i snagu vere i molitve. I sam njegov život svedočio mu je da ovaj svet stoji na plećima žene. Možda su zato sve one, i ne samo ove prikazane na Triptihu, tako izrazito snažne, stamene, nepomerljive. Hrišćanstvo je, na prvi pogled, ženu smestilo u drugi plan, ako izuzmemo Bogorodicu. Ali upravo Njen lik, kome se molimo za spas duša, dovoljan je da opravda ikonografiju Save Šumanovića na Triptihu beračice.

Bez želje da Triptih beračice predstavimo kao religiozno slikarstvo, jer on to zaista i nije, ipak ne možemo a da ne pretpostavimo njegovu „religioznost”. Živeći u svakodnevnom strahu od smrti, Sava je, kako bi činio svaki misleći, obrazovan i hipersenzibilan čovek u sličnoj situaciji, morao sebi postavljati pitanja o smislu života na zemlji, o životu, molitvi, smrti, večnom životu i spasenju čovekovom. Činjenica da je delo u potpunosti završio dva dana pre stradanja neminovno nam nameće misao da je umetnik, slutivši svoju sudbinu, pokušao da nađe odgovore na svoja pitanja. Verujemo da nije pretenciozno reći da Triptih predstavlja Šumanovićevu molitvu.

 

Izvor: Knjiga o Šumanoviću [izbor Dragan Lakićević i Milo Lompar], Kolo 111, knj. 742, Srpska književna zadruga, Beograd, str. 202–218.

 

 

 

 

 

 

[1] Inventar Galerija slika Sava Šumanović u Šidu.

[2] V. Burojević, Prilog proučavanja slikarstva Sava Šumanovića. Novo čitanje „Beračica”, Galerija slika Sava Šumanović, Šid, 2008.

[3] Zapis na poleđini skice glasi:

„na slici su 26/8 42 cinoberi stabilizirani sa krap-kadmiumom i malo bele.

U ulje oko 3/V. 1942

Rađena kroz mesec mart sa dva prekida skoro od 10–12 dana (krunjenje kukuruza i ini poslovi).”

Skica za Beračice (vl.: Petra Minjević, Beograd) i zapis na njenoj poleđini preuzeti iz: LJ. Miljković, Sava Šumanović. Prepuštanje pasiji, 413.

[4] D. Bašičević, nav. delo, 63–64.

[5] Bez namere da istražujemo Bašičevićeve motive poređenja Beračica sa Vavilonskom kulom, želimo samo da primetimo da je autor teksta ovom prilikom jedini put uporedio jedno Šumanovićevo delo sa nekom biblijskom pričom.

[6] D. Bašičević, nav. delo, 63–64.

[7] LJ. Miljković, nav. delo, 92.

[8] Hans Biderman, Rečnik simbola, Plato, Beograd, 2004, 428.

[9] Za ova tumačenja predstave vinograda i berbe u Bibliji zahvaljujemo se prof. dr Miodragu Lomi.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

stevan
Prethodni članak

Rođen je pesnik i akademik Stevan Raičković

Veljko_Cubrilovic
Naredni članak

Rođen je učitelj Veljko Čubrilović