АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Весна Буројевић: ТРИПТИХ „БЕРАЧИЦЕ”САВЕ ШУМАНОВИЋА

Три слике, истог назива Берачице, чувају се у Галерији слика Сава Шумановић од оснивања 1952. године. Приликом промене поставке 2005. године откривено је да се оне настављају једна на другу, и као такве чине целину. Од тада су изложене заједно и део су сталне поставке Галерије.

Све три слике су изузетно великог формата, 1. инв. 347,[1] Берачице, 150 × 189,5 cm; 2. инв. 323, Берачице са корпама грожђа, 240 × 189 cm и 3. инв. 346, Берачице, 150 × 189,5 cm. Композицију прве у низу чине три крупне женске фигуре у првом плану које носе корпе пуне грожђа; сасвим лево до њих, мало издвојена, седи женска фигура окренута леђима. У позадини је виноград. Композицију друге, средишње слике чини пет женских фигура, од којих три носе корпе пуне грожђа према брдима, у које их истресају, и налазе се са леве стране, док у првом плану, са десне стране, једна женска фигура клечи надвијена над корпу пуну грожђа, а иза ње једна женска фигура окренута леђима истреса корпу грожђа у бурад. У позадини слике је виноград, кроз који је по средини остављен пролаз; у пејзажу у позадини виде се њиве, на једној је зрело жито. Две далеко ситније фигуре жена прилазе тим пролазом према бурадима. Трећу композицију чине три крупне женске фигуре, од којих две носе корпе пуне грожђа, док између њих клечи једна фигура жене, нагнута над корпом пуном грожђа. У позадини је виноград. Руком сликара на полеђини прве описане слике записано је: „Почео цртати 30. VII 42. почео уљем 3. VIII 42, почео финим бојама 5. VIII 42. по подне.”

Ове три слике током свих деценија од њиховог настанка анализиране су спорадично и увек појединачно, у контексту жанр-сцена, које је уметник тих година радио, или као почетак новог циклуса, који је трагична смрт уметника прекинула. Као завршна целина представљене су када је ново тумачење Берачица као Триптиха берачице изнето у Галерији 30. маја 2008. године.[2] Полазећи од става да настанак уметничког дела није самосталан феномен, већ процес који је условљен многим чиниоцима које је потребно истражити и дефинисати, предузета је анализа услова и окружења, у којима је настало уметничко дело, након чега је уочено да се Берачице, које су предмет ове анализе, по више основа разликују од тематски и хронолошки њима блиских дела.

 

[…]

 

ДОСАДАШЊЕ АНАЛИЗЕ БЕРАЧИЦА

Берачице су у свим анализама опуса Саве Шумановића посматране, пре свега, као последњи радови, што заиста и јесу. На основу записа уметника на скици за трећу, последњу композицију у низу, поуздано се зна да је то последње платно на коме је уметник интервенисао 26. августа 1942.[3]

У својој докторској дисертацији, Сава Шумановић. Живот и дело, која је публикована 1960. године, безмало две деценије након смрти уметника, Димитрије Башичевић се бавио Берачицама:

„Те три композиције великог формата последњи су сведоци старог експериментатора, иако њихов карактер, на први поглед, не одаје ништа отворено у том смислу. Након циклуса „шидских купачица” Шумановић је прекинуо за извесно време рад на монументалном сликарству. Сада му се опет враћа пронашавши нову тему а можда и проблематику. (…) Главни акценат у овом циклусу био је стављен на боју. То ће бити последњи видљиви напор тог сликара да изгради нову палету.”[4]

Упуштајући се у дубље коментарисање три композиције Берачица, спонтано их повезујући, Башичевић је изнео веома интересантно поређење, личну асоцијацију:

„Стојећи пред платнима ‚Берачица‘ чини нам се као да се налазимо пред неком врстом Вавилонске куле.[5] Велико знање и огромни напори подузели су градњу. Заиста, хладно анализирајући ‚Берачице‘ морају се признати њихове вредности, а често задивити се смелостима које се не ограничавају с форматом. Има нешто од снажног живота што струји с ‚Великих берачица‘. Простор је једнако монументалан колико је и живо сугериран. Има се утисак једног непрекинутог кретања које силази са слике. (…) А затим (…) постепено, постаје јасно да су се језици градитеља куле помели и кула је као сабласна рушевина. Боје, уместо да су свечаност, испадају из оквира композиције толико да помало улазе у ’кич’. Изванредно замишљени и започети ритам девојака које долазе с корпама пуним грожђа покварен је положајем средње девојке која клечи. Фигуре у овом цртежу немају ништа поетског, већ су напротив, баналне док се физиономије од баналности удаљавају једино према неугодној гримаси. Узевши у обзир могућност тог сликара, које је показивао даномице у пејзажима и свечаним фигурама својих Рускиња актовима купачица, могуће је на само један начин тумачити узрок неуспеха. То је можда опет болест уметникова.”[6]

Одговор на ово мишљење Д. Башичевића дала је Љубица Миљковић повезујући намере уметника директно са окружењем које је било далеко од мира и сигурности, који су некада били основна упоришта његовог рада у Шиду.

„Добро обавештен сликар је знао шта се дешава, али није желео да бежи. Често је са суграђанима разговарао о рату и осталим опасностима. Једино уточиште од свега ружног било је сликарство. У потпуности се усредсредио на увећане жене у народним ношњама. (…) Босонге жене нису више умилне музе него уплашене забринуте жене. (…) Лица лепих, здравих и снажних жена јесу крик уметника и хуманисте, уједно и његових сународника суочених са судбином коју не могу да промене. Али не онај застрашујући мунковски, него тек наговештен, више као резигнација очајника који се надају и настављају да живе у хармонији с природом. Понављао је, не као код шидских купачица исти модел, него сродне фигуре сељанки у првом плану. Сваку следећу слику која се разликује само по ширини, компоновао је да би се надовезала на претходну и са њом чинила целину. Почео је да ниже грандиозан фриз, попут оних античких, али са сељанкама уместо херојима из митова, које покретима, ставовима и погледима исказују његов однос према животу и вечиту запитаност пред метафизичким непознаницама. Искључиво по свом огромном знању и осећању, прекидао је ритам стојећих фигура, да би нагло клонулима исказао тежину трагичног и неизвесног времена. У тонску организацију је уводио понеки снажни колористички акорд и оставио динамику, пигменте испунио светлошћу, успео да сугерише атмосферу сунчевог дана и непоколебљиву веру у људе, живот, природу, доброту, лепоту… Управо овај последњи циклус је постао уметнички концеп о трајању пасије, о јединству стила, о доследности идеје о неуништивости духа који у свему налази уметност.”[7]

Посебно је нагласила беспотребно помињање уметникове болести, о којој није умесно да говоре историчари уметности.

[…]

 

НОВО ЧИТАЊЕ БЕРАЧИЦА, ТРИПТИХ

Након што је уочено да се три композиције надовезују једна на другу, спајајући се у пределу неба, винограда и тла, и да је то могуће само у одређеном редоследу којим се образује триптих, постало је јасно да последња дела Саве Шумановића нису део неког новог, тек започетог циклуса. Шумановић се, сликајући Берачице, први пут определио за форму трпитиха.

[…]

На Триптиху берачице препознатљиви су симболи хришћанства, који су Сави Шумановићу свакако морали бити добро познати. […] На Триптиху берачице су истовремено приказани зрело жито (хлеб) и грожђе (вино), тело и крв Христова – „ово је тело моје” и „ово је крв моја” (Матеј, 10: 2–4) како је и сам казао дванаестроици апостола на Тајној вечери – који представљају две природе Његове, природу човечију и природу божанску.

На сва три дела Триптиха доминантне су берачице, дванаест снажних жена, као дванаест апостола. Само једна се издвојила, седи у левом углу окренутих леђа, што подсећа на речи: „Један од вас ће ме издати” (Матеј 26; 25 и Псалми Давидови 41; 9). Са њихових усана, било да клече или да гледају у небо, рекло би се да силази молитва. Према два бурета пуна грожђа на средини слике, као према часној трпези, прилазе две нове душе, такође две жене.

Такође, не треба заборавити да је „сама берба грожђа симбол Страшног суда на крају времена”[8]. Истовремено, Божји виноград је и слика поново дарованог Раја онима који су спремни на виноградарски подвиг искреног и истрајног служења Господу винограда (Матеј 20, 1–16, уп.: Амос 9, 13; Језекиљ 28, 26). У сликама краја времена, када долази Месија/Христос, сезоне жетве и бербе грожђа се, као на Савином Триптиху, готово спајају, будући да више нема неплодног доба године, те приноси сустижу једни друге (Амос 9, 13).[9]

Претпостављени свет хришћанства Триптиха берачице исказан је искључиво сликама жена. У Шумановићевој берби нема мушкараца. Доследан себи до самог краја, уметник који је велики део свог опуса посветио жени, насликавши на свом последњем делу мученице-хероине босим стопалима директно везане за мајку земљу, женама је оставио терет земљаског живота и снагу вере и молитве. И сам његов живот сведочио му је да овај свет стоји на плећима жене. Можда су зато све оне, и не само ове приказане на Триптиху, тако изразито снажне, стамене, непомерљиве. Хришћанство је, на први поглед, жену сместило у други план, ако изузмемо Богородицу. Али управо Њен лик, коме се молимо за спас душа, довољан је да оправда иконографију Саве Шумановића на Триптиху берачице.

Без жеље да Триптих берачице представимо као религиозно сликарство, јер он то заиста и није, ипак не можемо а да не претпоставимо његову „религиозност”. Живећи у свакодневном страху од смрти, Сава је, како би чинио сваки мислећи, образован и хиперсензибилан човек у сличној ситуацији, морао себи постављати питања о смислу живота на земљи, о животу, молитви, смрти, вечном животу и спасењу човековом. Чињеница да је дело у потпуности завршио два дана пре страдања неминовно нам намеће мисао да је уметник, слутивши своју судбину, покушао да нађе одговоре на своја питања. Верујемо да није претенциозно рећи да Триптих представља Шумановићеву молитву.

 

Извор: Књига о Шумановићу [избор Драган Лакићевић и Мило Ломпар], Коло 111, књ. 742, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 202–218.

 

 

 

 

 

 

[1] Инвентар Галерија слика Сава Шумановић у Шиду.

[2] В. Буројевић, Прилог проучавања сликарства Сава Шумановића. Ново читање „Берачица”, Галерија слика Сава Шумановић, Шид, 2008.

[3] Запис на полеђини скице гласи:

„на слици су 26/8 42 цинобери стабилизирани са крап-кадмиумом и мало беле.

У уље око 3/V. 1942

Рађена кроз месец март са два прекида скоро од 10–12 дана (круњење кукуруза и ини послови).”

Скица за Берачице (вл.: Петра Мињевић, Београд) и запис на њеној полеђини преузети из: Љ. Миљковић, Сава Шумановић. Препуштање пасији, 413.

[4] Д. Башичевић, нав. дело, 63–64.

[5] Без намере да истражујемо Башичевићеве мотиве поређења Берачица са Вавилонском кулом, желимо само да приметимо да је аутор текста овом приликом једини пут упоредио једно Шумановићево дело са неком библијском причом.

[6] Д. Башичевић, нав. дело, 63–64.

[7] Љ. Миљковић, нав. дело, 92.

[8] Ханс Бидерман, Речник симбола, Плато, Београд, 2004, 428.

[9] За ова тумачења представе винограда и бербе у Библији захваљујемо се проф. др Миодрагу Ломи.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

stevan
Претходни чланак

Рођен је песник и академик Стеван Раичковић

Veljko_Cubrilovic
Наредни чланак

Рођен је учитељ Вељко Чубриловић