AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiObičaj

VENČANJE, ULAZAK MLADE U NOVI DOM, SVADBENI RUČAK I SVADBENO VESELJE

Posle ručka u nevestinoj kući odlazi se u crkvu na venčanje. Kum, a ponegde i stari svat, donosi u crkvu belo ili obojeno platno – prevez kojim sveštenik pokriva već peškirom zavezane ruke mladencima. To platno kasnije je zamenjeno štofom, svilom ili drugim materijalom od koga je mlada posle svadbe sebi šila haljinu. Kum i starojko donose i po dve sveće za venčanje koje će izgoreti kasnije u crkvi za srećan bračni život[1]. Kum je, takođe, imao obavezu da kupi burme i kumovski poklon.

Venčanje se vrši po kanonskim pravilima, ali ni tu običaji ne izostaju poput verovanja da ko koga od mladenaca prvi zgazi, taj će biti ՚gazda u kući՚. Po čestitanju i potpisivanju venčanice obred venčanja se završava.

Običaj je da na izlasku iz crkve deca dočekuju kuma uzvikivanjem rečenice: „Kume, izgore ti kesa!”, na šta kum, zauzvrat, baca šakom sitan novac za sreću, a prisutni se takmiče ko će više novca da skupi.

Povratak mladoženjinoj kući propraćen je čitavim nizom običaja; najpre onim da se svatovi ne vraćaju istim putem kojim su krenuli na venčanje, te se čak, ponegde, razvali i ograda od dvorišta da bi se napravila nova ՚kapija՚. Veruje se da je kapija najpodesnije mesto za podmetanje ՚čini՚, pa je mladenci izbegavaju zbog čini i vradžbina zlobnih žena i devojaka iz momkove okoline. Veruje se i da mlada ne treba da se okreće, i kad je poneko namerno zove, da joj se sreća ne bi okrenula. Ako je zovne brat, a ona se okrene, deca će ličiti na ujake.

Pred ulaz u svoj novi dom mladi daju sito, u kome su jabuka, cveće i razna žita. Žita i cveće baca na sve strane oko sebe, jabuku baca preko glave unatrag, pa ko je uhvati, taj će se te godine oženiti, odnosno udati. Prazno sito baca na krov kuće, jer to znači, kako se veruje, da će ostati u tom domu. Ako ne uspe iz tri pokušaja da baci sito na krov kuće ili neke druge zgrade, ako je kuća mnogo visoka, onda namesto nje to čini vojvoda ili neko drugi od svatova. Sito ostaje na krovu za vreme svadbe.

Na samom kućnom pragu svekrva ili druga starija žena daje mladi nakonjče (nakonče, ponišalo) tj. malo muško dete iz mladoženjinog roda ili susedstva. „Mlada prihvata dete, podiže ga uvis i poljubi. Zatim ga tri puta okrene s leva na desno, ponovo ljubi, daruje i vraća onome od koga ga je primila. U nekim krajevima od mlade ՚nakonče՚ prima i mladoženja.” (Vuković 2004: 44). Svi ovi obredi simbolišu napredak i plodnost.

U kuću mladoženje mlada stupa desnom nogom, unoseći hleb i piće koje su joj dali pre ulaska, podiže malo haljinu da njome ne dohvati prag (veruje se da su u njemu duše predaka) i ljubi se sa svekrvom ili drugom starijom ženom koja je dočekuje, ako nema svekrve, a zatim, u pratnji svekrve, tri puta obilazi oko ognjišta[2]. „U nekim krajevim tom prilikom nevesta seda svekrvi u krilo, što simbolično označava usvajanje novog člana, izjednačavanje svekrve sa majkom. Snaha je tom prilikom doticala verige[3] na ognjištu i naćvar, a zatim je sa mladoženjom sedala za sofru na kojoj su postavljeni so, hleb, med, piće i neko slatko jelo. Jedenje i pijenje mladenaca iz istih posuda u prisustvu nekih članova porodice i svatovskih časnika simboliše novo zajedništvo. Sve ovo predstavlja krug obreda i radnji koje ՚ozakonjuju՚ novu bračnu zajednicu.” (Vlahović 1999: 254–255)

Devojački sanduk, aradac (IZVOR: Pljoska uz Sente, buklija (IZVOR: Petar Vlahović; Srbija: zemlja, narod, život, običaji; Beograd: Etnografski muzej – Vukova zadužbina, 1999)

Devojački sanduk, aradac  (IZVOR: Petar Vlahović; Srbija: zemlja, narod, život, običaji; Beograd: Etnografski muzej – Vukova zadužbina, 1999)

Vrlo šarenoliki običaji i obredi prate prvi dolazak neveste u mladoženjinu kuću: ponegde na ulazu preskače korito, koje predstavlja najbližu reku, a onda i svatovi moraju da ga preskoče i u njega ostave nešto novca[4]; ponegde je privode ognjištu da prodžara po vatri da bi bila dobra domaćica (a negde joj to ne dopuštaju – da joj u braku ne bi sevale varnice!); ponegde kuvar i reduše pred nju bacaju razne kućne predmete poput vatralja[5], mašica[6], vretena[7], šerpe, koje ona ima da ostavi na predviđena mesta, čime se isto gledalo da li će biti dobra domaćica.

Jedan od običaja je i da ona seda na tučak[8] i stupu[9] kako bi naizmenično rađala mušku i žensku decu. Zatim joj daju malo mleka, kako bi bila blage naravi ՚kao mleko՚ i sl.

Sada se započinje sa svadbenim ručkom i nazdravljanjem. Svaki zdravičar bi poželeo nešto lepo mladencima, malo bi se našalio, a svakako bi nastojao da mu se zdravica razlikuje od drugih. Zdravica je moglo biti poprilično: „Prva je ՚zdravica za pomozi Bože՚, druga ՚u dobri čas՚, treća ՚za svetu Trojicu՚, četvrta ՚za četiri jevanđelja՚, peta ՚za pet mučenika՚, šesta ՚dobrodošlica՚, sedma ՚u zdravlje mladencima՚, osma ՚komšijska՚, deveta ՚omladinska՚, deseta ՚kumovska՚, jedanaesta ՚upajante՚ (unakrst) i tako sve dotle dok se od pijanstva ne izgubi svaki red, pa se počinje sve od početka!” (Vuković 2004: 45)

Pljoska uz Sente, buklija (

Pljoska uz Sente, buklija (IZVOR: Petar Vlahović; Srbija: zemlja, narod, život, običaji; Beograd: Etnografski muzej – Vukova zadužbina, 1999)

Izdvajamo jednu maštovitu:

„Kume, stari svate, domaćine i svi ostali svati, zvani i odabrani! Dižem ovu čašu vina u zdravlje naših mladenaca! Bog ima dao srećan i dug život ukrašen sa dve kćeri i tri sina! Neka se sa svojom decom ponose kao nebo visinom, kao more dubinom, kao zec brzinom i lisica mudrinom. Kao Smederevci advokatima, Požarevljani Vlasima, Kruševljani glumcima, Paraćinci juncima, Jagodinci ćuranima, Negotinci donžuanima. Neka nam dragi bog sačuva mladence: od trula mosta i podrugljiva gosta, od tesna sokaka i besna Bošnjaka, od psa garova i provaljenog krova, od kratkih gaća i visokih kopriva, džandrljivih žena i pijanog sina, od rakije brljoke i veštačkog vina, od pijanog Turčina i ljutog Srbina. Amin.” (isto)

I sama svadbena gozba propisana je narodnom tradicijom. U utvrđenom broju i redosledu imale su se iznositi čorbe, kaše, pečenja, kolači. Ono što je svim krajevima zajedničko jeste veliko pečenje nasred sofre, ukrašeno jabukom, paprikama, grančicom s ograncima, raznim visuljcima, a ponegde mu se oko vrata stavljala i ogrlica. „Sve to ima neku simboličnu ulogu da novoj bračnoj zajednici obezbedi plodnost, sreću i blagostanje.” (Vlahović 1999: 256)

Negde na sredini ručka počinju darivanja i uzdarja. Najpre mlada daruje svatove-zakonike: kuma, starog svata, vojvodu, devera, ukućane, rođake i ostale; poklanja im čarape, košulje i sl. Zatim svatovi redom donose dvoje darove, a vojvoda glasno objavljuje šta je ko doneo[10]. Obično su darovi praktični predmeti koji će biti korisni u zasnivanju domaćinstva. No, ovim se ne završava prikupljanje priloga za mladence, u čemu vojvoda svadbenog veselja ima veliku ulogu. Osim što se stara o dobrom raspoloženju svih gostiju, raznim dosetkama nastoji da prikupi što više novca za mladence. Na primer, pošto je mlada darivala svatove, vojvoda im prilazi sa poslužavnikom i oni sada prilažu svoje uzdarje nevesti.

Predratni mladenci (IZVOR: Narodna biblioteka Požega)

Predratni mladenci (IZVOR: Narodna biblioteka Požega)

Jedan način je da provuče tanko drvce kroz veliku jabuku i najpre sam u nju zabode metalni novac, a onda to traži od ostalih svatova. Jabuka tu simboliše vodeničko kolo, a novac su pera na tom kolu, pa je stoga potrebno skupiti dovoljno pera (novca) da bi vodenica počela da melje mladencima. Ili, opet, objavi da je nestalo mesa i da svatovi nemaju šta da jedu, pa počne da skuplja prilog za tobožnju kupovinu vola koga će zaklati za svadbu.

„Kada se sve ovo završi i svatovima ՚izda՚ ručak, nastaje mali predah, pa onda podrumar iznosi ՚čast՚ koji je od svatova primio na čuvanje, i predaje svakom šta je ko doneo uz šale i dosetke. Svaki od svatova stavlja svoju ՚čast՚ na trpezu, pa jedenje i pijenje počinje ՚ispočetka՚.” (Vuković 2004: 46)

Jedan od običaja, ako je mlada ušla u mnogočlanu familiju, da na samoj svadbi kaže kako će koga zvati: tajo, najo, nako, babo, zlatoje, devere, golubice, seko, lepotice, sokole itd., posle čega je ukućani darivaju zbog novih imena koja su dobili.

Po završetku ručka, nevesta uzima posudu sa vodom i posipa svatovima da operu ruke. To nazivaju polijevnom ili poljevačinom, za nju se plaća, a skupljeni novac ostaje mladi.

Pri kraju svatovskog veselja, svatovi igraju šareno kolo u kome su mlada i mladoženja rastavljeni sa nekoliko igrača. Kada se već kolo malo zamori, muzika iznenada prestaje da svira, a mladoženja tad potrči da zgrabi mladu. Neka od reduša nastoji da mu u brzini podmetne metlu umesto mlade, i ako joj uspe, kolo se nastavlja sa rastavljenim mladencima, pa se igra sa podmetanjem metle traje sve dok mladoženja ne zgrabi mladu. Tada još malo igraju zajedno i kolo prestaje, pa se svatovi rasturaju. Rasturanje i kraj svadbenog veselja (koje je moglo trajati do duboko u noć!) počinje svečanim ispraćajem kuma i starojka pesmom i muzikom.

Nije bila retkost da svadbeno veselje traje po tri dana dok se ne pojede i ne popije sve što je doneto.

Slično onom kod mladoženje, i u mladinoj kući nastavljaju njeni bližnji svadbeno veselje, samo što tu traje znatno kraće jer jedan manji deo svadbara odlazi kod mlade u povođane/pođane/pohode, a ostali se razilaze.

AUTOR: Aleksandra Anđić, diplomirani filolog

AUTOR: Aleksandra Anđić, diplomirani filolog

Literatura:

  • Veb2: http://blog.nasasvadba.rs/svadbeni-obicaji-prenosenje-mlade-preko-praga/1599 pristupljeno 19. 10. 2019. u 12.10 č.
  • Vlahović 1999: Petar Vlahović; Srbija: zemlja, narod, život, običaji; Beograd: Etnografski muzej – Vukova zadužbina, 1999.
  • Antonić 1997: Dragomir Antonić, Običajnik kod Srba: sa narodnim kalendarom za 1998. godinu, Beograd: ABC Grafika, 1997.
  • Vuković 2004: Milan T. Vuković, Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba: sa kratkim pogledom u njihovu prošlost (napisao, prikupio i obradio Milan T. Vuković sa grupom saradnika), Beograd: Sazvežđa, 2004. (12. dopunjeno izd.)
  • RMS 1990: Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika; Novi Sad : Matica srpska; Zagreb : Matica hrvatska, 1990; fototipsko izd.

[1] Vuković navodi pak običaj da pomenute sveće posle venčanja mlada čuva u kući godinu dana.

[2] Zbog istog verovanja mladoženja, što je možda češće, prenosi mladu preko praga da ne bi „nagazila na duše predaka“ jer su njene stope „precima još uvek nepoznate i zato je morao prenositi mladoženja, kako bi izbegao njihovu eventualnu ljutnju.” (Veb2)

[3] Veriga je lanac, odnosno, u ovom slučaju, kad se češće upotrebljava u množini, lanac nad ognjištem o kojem visi kotao. (RMS 1990, II, str. 354)

[4] Ovaj novac namenjen je kuvaru i redušama

[5] Gvozdena lopatica za prenošenje žara ili takva šipka za razgrtanje vatre na ognjištu (v. RMS 1990, I, 336)

[6] Dvokraka metalna naprava, štipaljka za hvatanje i razgrtanje žara (RMS 1990, III, 323)

[7] Drven obao štapić (na krajevima šiljast, a po sredini deblji) na koji se pri predenju namotava pređa. (v. RMS 1990, I, 434)

[8] Kratko, teško metalno oruđe s okruglim krajem kojim se nešto tuče, tuca u avanu, stupi, gpucalo (RMS 1990, VI, 353)

[9] Drveni, metalni ili kameni okrugao i izdubeni sud u kome se tučkom drobe, sitne zrnasti plodovi i drugi predmeti (kafa, žito, so, korenje, šećer i sl, poput avana. (RMS 1990, VI, 48)

[10] Može i posle svadbenog ručka, v. Vlahović 1999: 256

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

fantasy-2861107_1280
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

Screenshot_5
Naredni članak

Dorćolska kafana „Jasenica”