После ручка у невестиној кући одлази се у цркву на венчање. Кум, а понегде и стари сват, доноси у цркву бело или обојено платно – превез којим свештеник покрива већ пешкиром завезане руке младенцима. То платно касније је замењено штофом, свилом или другим материјалом од кога је млада после свадбе себи шила хаљину. Кум и старојко доносе и по две свеће за венчање које ће изгорети касније у цркви за срећан брачни живот[1]. Кум је, такође, имао обавезу да купи бурме и кумовски поклон.

Венчање се врши по канонским правилима, али ни ту обичаји не изостају попут веровања да ко кога од младенаца први згази, тај ће бити ՚газда у кући՚. По честитању и потписивању венчанице обред венчања се завршава.

Обичај је да на изласку из цркве деца дочекују кума узвикивањем реченице: „Куме, изгоре ти кеса!”, на шта кум, заузврат, баца шаком ситан новац за срећу, а присутни се такмиче ко ће више новца да скупи.

Повратак младожењиној кући пропраћен је читавим низом обичаја; најпре оним да се сватови не враћају истим путем којим су кренули на венчање, те се чак, понегде, развали и ограда од дворишта да би се направила нова ՚капија՚. Верује се да је капија најподесније место за подметање ՚чини՚, па је младенци избегавају због чини и враџбина злобних жена и девојака из момкове околине. Верује се и да млада не треба да се окреће, и кад је понеко намерно зове, да јој се срећа не би окренула. Ако је зовне брат, а она се окрене, деца ће личити на ујаке.

Пред улаз у свој нови дом млади дају сито, у коме су јабука, цвеће и разна жита. Жита и цвеће баца на све стране око себе, јабуку баца преко главе унатраг, па ко је ухвати, тај ће се те године оженити, односно удати. Празно сито баца на кров куће, јер то значи, како се верује, да ће остати у том дому. Ако не успе из три покушаја да баци сито на кров куће или неке друге зграде, ако је кућа много висока, онда наместо ње то чини војвода или неко други од сватова. Сито остаје на крову за време свадбе.

На самом кућном прагу свекрва или друга старија жена даје млади накоњче (наконче, понишало) тј. мало мушко дете из младожењиног рода или суседства. „Млада прихвата дете, подиже га увис и пољуби. Затим га три пута окрене с лева на десно, поново љуби, дарује и враћа ономе од кога га је примила. У неким крајевима од младе ՚наконче՚ прима и младожења.” (Вуковић 2004: 44). Сви ови обреди симболишу напредак и плодност.

У кућу младожење млада ступа десном ногом, уносећи хлеб и пиће које су јој дали пре уласка, подиже мало хаљину да њоме не дохвати праг (верује се да су у њему душе предака) и љуби се са свекрвом или другом старијом женом која је дочекује, ако нема свекрве, а затим, у пратњи свекрве, три пута обилази око огњишта[2]. „У неким крајевим том приликом невеста седа свекрви у крило, што симболично означава усвајање новог члана, изједначавање свекрве са мајком. Снаха је том приликом дотицала вериге[3] на огњишту и наћвар, а затим је са младожењом седала за софру на којој су постављени со, хлеб, мед, пиће и неко слатко јело. Једење и пијење младенаца из истих посуда у присуству неких чланова породице и сватовских часника симболише ново заједништво. Све ово представља круг обреда и радњи које ՚озакоњују՚ нову брачну заједницу.” (Влаховић 1999: 254–255)

Девојачки сандук, арадац  (ИЗВОР: Петар Влаховић; Србија: земља, народ, живот, обичаји; Београд: Етнографски музеј – Вукова задужбина, 1999)

Врло шаренолики обичаји и обреди прате први долазак невесте у младожењину кућу: понегде на улазу прескаче корито, које представља најближу реку, а онда и сватови морају да га прескоче и у њега оставе нешто новца[4]; понегде је приводе огњишту да проџара по ватри да би била добра домаћица (а негде јој то не допуштају – да јој у браку не би севале варнице!); понегде кувар и редуше пред њу бацају разне кућне предмете попут ватраља[5], машица[6], вретена[7], шерпе, које она има да остави на предвиђена места, чиме се исто гледало да ли ће бити добра домаћица.

Један од обичаја је и да она седа на тучак[8] и ступу[9] како би наизменично рађала мушку и женску децу. Затим јој дају мало млека, како би била благе нарави ՚као млеко՚ и сл.

Сада се започиње са свадбеним ручком и наздрављањем. Сваки здравичар би пожелео нешто лепо младенцима, мало би се нашалио, а свакако би настојао да му се здравица разликује од других. Здравица је могло бити поприлично: „Прва је ՚здравица за помози Боже՚, друга ՚у добри час՚, трећа ՚за свету Тројицу՚, четврта ՚за четири јеванђеља՚, пета ՚за пет мученика՚, шеста ՚добродошлица՚, седма ՚у здравље младенцима՚, осма ՚комшијска՚, девета ՚омладинска՚, десета ՚кумовска՚, једанаеста ՚упајанте՚ (унакрст) и тако све дотле док се од пијанства не изгуби сваки ред, па се почиње све од почетка!” (Вуковић 2004: 45)

Пљоска уз Сенте, буклија (ИЗВОР: Петар Влаховић; Србија: земља, народ, живот, обичаји; Београд: Етнографски музеј – Вукова задужбина, 1999)

Издвајамо једну маштовиту:

„Куме, стари свате, домаћине и сви остали свати, звани и одабрани! Дижем ову чашу вина у здравље наших младенаца! Бог има дао срећан и дуг живот украшен са две кћери и три сина! Нека се са својом децом поносе као небо висином, као море дубином, као зец брзином и лисица мудрином. Као Смедеревци адвокатима, Пожаревљани Власима, Крушевљани глумцима, Параћинци јунцима, Јагодинци ћуранима, Неготинци донжуанима. Нека нам драги бог сачува младенце: од трула моста и подругљива госта, од тесна сокака и бесна Бошњака, од пса гарова и проваљеног крова, од кратких гаћа и високих коприва, џандрљивих жена и пијаног сина, од ракије брљоке и вештачког вина, од пијаног Турчина и љутог Србина. Амин.” (исто)

И сама свадбена гозба прописана је народном традицијом. У утврђеном броју и редоследу имале су се износити чорбе, каше, печења, колачи. Оно што је свим крајевима заједничко јесте велико печење насред софре, украшено јабуком, паприкама, гранчицом с огранцима, разним висуљцима, а понегде му се око врата стављала и огрлица. „Све то има неку симболичну улогу да новој брачној заједници обезбеди плодност, срећу и благостање.” (Влаховић 1999: 256)

Негде на средини ручка почињу даривања и уздарја. Најпре млада дарује сватове-законике: кума, старог свата, војводу, девера, укућане, рођаке и остале; поклања им чарапе, кошуље и сл. Затим сватови редом доносе двоје дарове, а војвода гласно објављује шта је ко донео[10]. Обично су дарови практични предмети који ће бити корисни у заснивању домаћинства. Но, овим се не завршава прикупљање прилога за младенце, у чему војвода свадбеног весеља има велику улогу. Осим што се стара о добром расположењу свих гостију, разним досеткама настоји да прикупи што више новца за младенце. На пример, пошто је млада даривала сватове, војвода им прилази са послужавником и они сада прилажу своје уздарје невести.

Предратни младенци (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

Један начин је да провуче танко дрвце кроз велику јабуку и најпре сам у њу забоде метални новац, а онда то тражи од осталих сватова. Јабука ту симболише воденичко коло, а новац су пера на том колу, па је стога потребно скупити довољно пера (новца) да би воденица почела да меље младенцима. Или, опет, објави да је нестало меса и да сватови немају шта да једу, па почне да скупља прилог за тобожњу куповину вола кога ће заклати за свадбу.

„Када се све ово заврши и сватовима ՚изда՚ ручак, настаје мали предах, па онда подрумар износи ՚част՚ који је од сватова примио на чување, и предаје сваком шта је ко донео уз шале и досетке. Сваки од сватова ставља своју ՚част՚ на трпезу, па једење и пијење почиње ՚испочетка՚.” (Вуковић 2004: 46)

Један од обичаја, ако је млада ушла у многочлану фамилију, да на самој свадби каже како ће кога звати: тајо, најо, нако, бабо, златоје, девере, голубице, секо, лепотице, соколе итд., после чега је укућани даривају због нових имена која су добили.

По завршетку ручка, невеста узима посуду са водом и посипа сватовима да оперу руке. То називају полијевном или пољевачином, за њу се плаћа, а скупљени новац остаје млади.

При крају сватовског весеља, сватови играју шарено коло у коме су млада и младожења растављени са неколико играча. Када се већ коло мало замори, музика изненада престаје да свира, а младожења тад потрчи да зграби младу. Нека од редуша настоји да му у брзини подметне метлу уместо младе, и ако јој успе, коло се наставља са растављеним младенцима, па се игра са подметањем метле траје све док младожења не зграби младу. Тада још мало играју заједно и коло престаје, па се сватови растурају. Растурање и крај свадбеног весеља (које је могло трајати до дубоко у ноћ!) почиње свечаним испраћајем кума и старојка песмом и музиком.

Није била реткост да свадбено весеље траје по три дана док се не поједе и не попије све што је донето.

Слично оном код младожење, и у младиној кући настављају њени ближњи свадбено весеље, само што ту траје знатно краће јер један мањи део свадбара одлази код младе у повођане/пођане/походе, а остали се разилазе.

АУТОР: Александра Анђић, дипломирани филолог

Литература:

• Веб2: http://blog.nasasvadba.rs/svadbeni-obicaji-prenosenje-mlade-preko-praga/1599 приступљено 19. 10. 2019. у 12.10 ч.
• Влаховић 1999: Петар Влаховић; Србија: земља, народ, живот, обичаји; Београд: Етнографски музеј – Вукова задужбина, 1999.
• Антонић 1997: Драгомир Антонић, Обичајник код Срба: са народним календаром за 1998. годину, Београд: АБЦ Графика, 1997.
• Вуковић 2004: Милан Т. Вуковић, Народни обичаји, веровања и пословице код Срба: са кратким погледом у њихову прошлост (написао, прикупио и обрадио Милан Т. Вуковић са групом сарадника), Београд: Сазвежђа, 2004. (12. допуњено изд.)
• РМС 1990: Речник српскохрватскога књижевног језика; Нови Сад : Матица српска; Загреб : Матица хрватска, 1990; фототипско изд.

[1] Вуковић наводи пак обичај да поменуте свеће после венчања млада чува у кући годину дана.

[2] Због истог веровања младожења, што је можда чешће, преноси младу преко прага да не би „нагазила на душе предака“ јер су њене стопе „прецима још увек непознате и зато је морао преносити младожења, како би избегао њихову евентуалну љутњу.” (Веб2)

[3] Верига је ланац, односно, у овом случају, кад се чешће употребљава у множини, ланац над огњиштем о којем виси котао. (РМС 1990, II, стр. 354)

[4] Овај новац намењен је кувару и редушама

[5] Гвоздена лопатица за преношење жара или таква шипка за разгртање ватре на огњишту (в. РМС 1990, I, 336)

[6] Двокрака метална направа, штипаљка за хватање и разгртање жара (РМС 1990, III, 323)

[7] Дрвен обао штапић (на крајевима шиљаст, а по средини дебљи) на који се при предењу намотава пређа. (в. РМС 1990, I, 434)

[8] Кратко, тешко метално оруђе с округлим крајем којим се нешто туче, туца у авану, ступи, гпуцало (РМС 1990, VI, 353)

[9] Дрвени, метални или камени округао и издубени суд у коме се тучком дробе, ситне зрнасти плодови и други предмети (кафа, жито, со, корење, шећер и сл, попут авана. (РМС 1990, VI, 48)

[10] Може и после свадбеног ручка, в. Влаховић 1999: 256