Strastveni prečanski gospodin

U balkanskim ratovima, bio je ratni izveštač, u Prvom svetskom ratu dobrovoljac i učesnik albanske golgote. Nakon prelaska preko Albanije upućen je u Ženevu u novinarski propagandistički biro. Tu je postao član Jugoslovenskog odbora i populator ideje ujedinjenja. Posle rata postavljen je za visokog činovnika Ministarstva prosvete. Međuratni period njegovog života obeležio je naporan rad. Objavljuje knjigu za knjigom: zbirke pripovedaka Bunja i drugi u Ravangradu, Pomerene savesti, Tri pripovetke, Iskušenje, Izdanci iz opaljenog grma… Sa Milanom Kašaninom priredio je 1927. godine znamenitu monografiju Srpska umetnost u Vojvodini od doba despota do ujedinjenja. Ovaj pionirski posao radio je na terenu, istražujući arhive, obilazeći crkve, groblja, muzeje…[3] Uporedo je, kao saradnik Stanojevićeve Narodne enciklopedije, pisao biografije srpskih pisaca i slikara. Primljen je za redovnog člana SANU 1936. godine. Godine 1939. postaje direktor Radio-Beograda, stalni je saradnik lista Politika i Letopisa Matice srpske.

Po okupaciji, u ropstvo na Banjici Nemci odvode oko dve stotine srpskih intelektualaca, među njima je i Veljko Petrović. Na sreću, puštaju ga, ali biva prisilno penzionisan. Posle oslobođenja, prihvatio je novu vlast koja ga postavlja na mesto direktora Umetničkog muzeja (kasnije Narodnog muzeja).[4] U godinama koje je proveo na njegovom čelu (1944 – 1962) temeljno je organizovao ustanovu, obogatio zbirke, kadrovski je ojačao i, zajedno sa saradnicima, priredio čak 61 izložbu srpskog slikarstva i strane umetnosti. [5]

Bio je lep čovek, visok i vitak, uvek besprekorno odeven. Upamćen je i kao brilijantan govornik. O ovom njegovom daru Branko Ćopić je zabeležio: Uvek bi se oko njega našla grupa slušalaca koji bi, poneseno, kao da slušaju njima dragu muziku, pratili njegovo živo i nadahnuto pripovedanje. Bila je to usmena literatura prvoga ranga…[6]

O delu Veljka Petrovića objavljeno je mnoštvo studija, ali su možda najnadahnutije reči o njemu izašle iz pera pesnika Miroslava Antića: Kad budu Veljku Petroviću još jednom određivali mesto u ovom stoleću, neka ne zaborave da je bio najnežniji ljubavnik, najverniji prijatelj i najosećajniji suprug gospođe Vojvodine…

Veljko Petrović je preminuo 1967. godine i sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana. On i njegova životna saputnica Mara nisu imali potomaka. Sav svoj imetak poklonili su gradu Beogradu. Nažalost, njihov legat danas propada i nije dostupan javnosti.

[1] Navedeno prema: Voćka na drumu, život Veljka Petrovića, Radovan Popović, Zlatna Grana i

Memorija, Sombor, 2007.

[2] Ibid.

[3] Ibid.

[4] Ibid.

[5] Navedeno prema: Čedomir Janičić, Institucionalizacija umetnosti u Srbiji: Veljko Petrović, upravnik Narodnog muzeja u Beogradu od 1944. do 1962, Zbornik saopštenja, Veljkovi dani 2012, Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki”, Sombor, 2013.

[6] Navedeno prema: Voćka na drumu, život Veljka Petrovića, Radovan Popović, Zlatna Grana i

Memorija, Sombor, 2007.

[7] Ibid.