Страствени пречански господин

У балканским ратовима, био је ратни извештач, у Првом светском рату добровољац и учесник албанске голготе. Након преласка преко Албаније упућен је у Женеву у новинарски пропагандистички биро. Ту је постао члан Југословенског одбора и популатор идеје уједињења. После рата постављен је за високог чиновника Министарства просвете. Међуратни период његовог живота обележио је напоран рад. Објављује књигу за књигом: збирке приповедака Буња и други у Раванграду, Померене савести, Три приповетке, Искушење, Изданци из опаљеног грма… Са Миланом Кашанином приредио је 1927. године знамениту монографију Српска уметност у Војводини од доба деспота до уједињења. Овај пионирски посао радио је на терену, истражујући архиве, обилазећи цркве, гробља, музеје…[3] Упоредо је, као сарадник Станојевићеве Народне енциклопедије, писао биографијe српских писаца и сликара. Примљен је за редовног члана САНУ 1936. године. Године 1939. постаје директор Радио-Београда, стални је сарадник листа Политика и Летописа Матице српске.

По окупацији, у ропство на Бањици Немци одводе око две стотине српских интелектуалаца, међу њима је и Вељко Петровић. На срећу, пуштају га, али бива присилно пензионисан. После ослобођења, прихватио је нову власт која га поставља на место директора Уметничког музеја (касније Народног музеја).[4] У годинама које је провео на његовом челу (1944 – 1962) темељно је организовао установу, обогатио збирке, кадровски је ојачао и, заједно са сарадницима, приредио чак 61 изложбу српског сликарства и стране уметности. [5]

Био је леп човек, висок и витак, увек беспрекорно одевен. Упамћен је и као брилијантан говорник. О овом његовом дару Бранко Ћопић је забележио: Увек би се око њега нашла група слушалаца који би, понесено, као да слушају њима драгу музику, пратили његово живо и надахнуто приповедање. Била је то усмена литература првога ранга…[6]

О делу Вељка Петровића објављено је мноштво студија, али су можда најнадахнутије речи о њему изашле из пера песника Мирослава Антића: Кад буду Вељку Петровићу још једном одређивали место у овом столећу, нека не забораве да је био најнежнији љубавник, највернији пријатељ и најосећајнији супруг госпође Војводине…

Вељко Петровић је преминуо 1967. године и сахрањен је уз велике почасти у Алеји великана. Он и његова животна сапутница Мара нису имали потомака. Сав свој иметак поклонили су граду Београду. Нажалост, њихов легат данас пропада и није доступан јавности.

[1] Наведено према: Воћка на друму, живот Вељка Петровића, Радован Поповић, Златна Грана и

Меморија, Сомбор, 2007.

[2] Ибид.

[3] Ибид.

[4] Ибид.

[5] Наведено према: Чедомир Јаничић, Институционализација уметности у Србији: Вељко Петровић, управник Народног музеја у Београду од 1944. до 1962, Зборник саопштења, Вељкови дани 2012, Градска библиотека „Карло Бијелицки”, Сомбор, 2013.

[6] Наведено према: Воћка на друму, живот Вељка Петровића, Радован Поповић, Златна Грана и

Меморија, Сомбор, 2007.

[7] Ибид.