Izgradnja pruge

Spuštalica Bremza

Put uglja i ljudi

Da na Vrškoj čuki kraj Zaječara postoje zalihe uglja znalo se još sredinom 19. veka. Najpre je ugljonosna ležišta zakupio jedan austrougarski baron, a potom je juna 1887. godine koncesije dobilo Belgijsko industrijsko društvo, koje je uložilo znatan kapital kako bi Vršku čuku pretvorilo u najmoderniji ugljenokop Balkana. Kako bi rudnik povezali sa pristaništem na Dunavu izgradili su prugu uskog koloseka, u vrednosti od 6 miliona dinara, koja je puštena u redovan saobraćaj već 1889. godine. To je bila prva industrijska pruga u Srbiji. Ugalj se prevozio do Radujevca, a na njenoj trasi nalazilo se pet železničkih stanica: Vlaški Dol, Vražogrnac, Sokolovica, Brusnik i Rogljevo, sa staničnim zgradama od čvrstog materijala. Vozni park sastojao se od 5 lokomotiva i 78 vagona za ugalj, dvoje inspekcionih i putničkih kola, kao i četiri pokrivena vagona. Sagrađena je i fabrika briketa u Radujevcu.

Most Cokonjar i provizorijum Belgijske železnice 13.6.1911

Izgradnja pruge i briketnice, pored neposrednih radova na samom rudniku, uticali su da se broj zaposlenih popne na 600. Angažovani su radnici iz okolnih mesta ali i iz Italije, Austro – Ugarske i Češke, tako da je čitav kraj privredno oživeo. Srpska vlada bila je veoma zadovoljna tokom radova nadajući se da će oni doneti mnogostruke koristi državi. Uspostavljene su trgovinske veze sa okolnim zemljama uvoznicima uglja, mada nisu bile zanemarljive ni stalne dažbine koncesionara prema državi. Iako pruga nije bila namenjena javnom saobraćaju, belgijsko društvo podnelo je predlog srpskoj vladi da se odobri njeno korišćenje i za prevoz druge robe i putnika, sa namerom da na njoj što više zarade. Inženjer Potiez prošao je trasu salonskim kolima i potvrdio da je čitav uređaj solidno izrađen. Ministarstvo narodne privrede, uzimajući u obzir i molbe meštana, odobrilo je 1890. godine godišnji prevoz i do 1000 vagona razne robe, najviše hrane. Putnički svet bio je zadovoljan skromnim vagonom pridodavanim svakog dana vozu sa ugljem i nije zahtevao naročite udobnosti. U drugoj deceniji 20. veka izgrađene su pruge širokog koloseka oko Zaječara, tako da je industrijska pruga izgubila na značaju. Priča o Belgijskoj pruzi polako se završila 20-ih godina 20. veka. Danas od nje nije ostalo ništa osim veoma živog sećanja stanovnika Zaječara, čak i među generacijama rođenim sto godina nakon njene izgradnje.¹