Изградња пруге

Спушталица Бремза

Пут угља и људи

Да на Вршкој чуки крај Зајечара постоје залихе угља знало се још средином 19. века. Најпре је угљоносна лежишта закупио један аустроугарски барон, а потом је јуна 1887. године концесије добило Белгијско индустријско друштво, које је уложило знатан капитал како би Вршку чуку претворило у најмодернији угљенокоп Балкана. Како би рудник повезали са пристаништем на Дунаву изградили су пругу уског колосека, у вредности од 6 милиона динара, која је пуштена у редован саобраћај већ 1889. године. То је била прва индустријска пруга у Србији. Угаљ се превозио до Радујевца, а на њеној траси налазило се пет железничких станица: Влашки Дол, Вражогрнац, Соколовица, Брусник и Рогљево, са станичним зградама од чврстог материјала. Возни парк састојао се од 5 локомотива и 78 вагона за угаљ, двоје инспекционих и путничких кола, као и четири покривена вагона. Саграђена је и фабрика брикета у Радујевцу.

Мост Цокоњар и провизоријум Белгијске железнице 13.6.1911

Изградња пруге и брикетнице, поред непосредних радова на самом руднику, утицали су да се број запослених попне на 600. Ангажовани су радници из околних места али и из Италије, Аустро – Угарске и Чешке, тако да је читав крај привредно оживео. Српска влада била је веома задовољна током радова надајући се да ће они донети многоструке користи држави. Успостављене су трговинске везе са околним земљама увозницима угља, мада нису биле занемарљиве ни сталне дажбине концесионара према држави. Иако пруга није била намењена јавном саобраћају, белгијско друштво поднело је предлог српској влади да се одобри њено коришћење и за превоз друге робе и путника, са намером да на њој што више зараде. Инжењер Потиез прошао је трасу салонским колима и потврдио да је читав уређај солидно израђен. Министарство народне привреде, узимајући у обзир и молбе мештана, одобрило је 1890. године годишњи превоз и до 1000 вагона разне робе, највише хране. Путнички свет био је задовољан скромним вагоном придодаваним сваког дана возу са угљем и није захтевао нарочите удобности. У другој деценији 20. века изграђене су пруге широког колосека око Зајечара, тако да је индустријска пруга изгубила на значају. Прича о Белгијској прузи полако се завршила 20-их година 20. века. Данас од ње није остало ништа осим веома живог сећања становника Зајечара, чак и међу генерацијама рођеним сто година након њене изградње.¹